Lijepo Vas molim da se predstavite i ukratko ispričate svoj životni put.
Dragana Catici, rođena 6. juli 1992., doktor u Biofiziki koji studira proteine. Sam sigurna če svi smo čuli za proteine, najpače kad nim se kaže če da jemo nešto če ima mlogo proteine ili vitamine. Alo što su ipak proteine? One su molekule u našim organizmu, kakon mali radnici što ni pomagaju svem što je važno da živimo. Na primer, sve što jemo se samelje u stomku zbog toga što tu imamo proteine koje pomognu da se jelo (ili medicine) melje na malo i da se potrvi koje de što treba u korpu. Druge proteine što imamo su antikorpi. Te ji znamo svi če su važni da ni pomognu da se borimo protiv infekcija. Drugi primer je lentila što imamo svi u oku, to je isto jena proteina koja s vremenam se promeni kod luđi koji imaju kataraktu. Ja studiram proteine s pomoću od biologije i fizike, da probam da razumem bolje kako rade i što da činimo kad naše proteine ne rade više kako treba kad se pobolimo ili ostarimo.
Kako ste se odlučili da upišete studij upravo u Engleskoj?
Ja od mala sve sam tela da idem u drugu državu, da vidim nešto novo i da naučim nešto novo. I tako u septembera 2010., s dva kofera, sam pošla u Angliju da studiram Biologiju na Universitetu Worcester. Tu sam imala jako lepe 3 godine! Sam mlogo naučila, i sam bila srećna s mojemi profesori. Su imali jako mlogo strpljenje sa mnom, i svaki put su mi dali šansu da probam nešto novo. To mi je bilo jako važno, če me pomoglo da se ne bojim da probam nove stvari. I u škuli sam imala kursove jako interesanti: svaki kurs je bil u laboratoru, de sat vreme je bila lekcija, polak sat pauza, i posle toga 2-3 sata praktika povezana za kurs što smo činili prije! Za mene je to bil najdobar način da naučim! Sam imala projekti s mikrobiologijom, de sam radila s bakterijema, jedan projekt de sam ja sama napravila aspirin u laboratoru, po jedan projekt de sam radila s tri vrste lišaj (kakon Božja trava) koje su mi pustili laboratori iz Amerike, iz Finlande i iz Nove Zeealande da ji studiram u škuli.
Nakon apsolviranja fakulteta upisali ste master, a zatim doktorat. Koji je naslov teme vaše doktorske disertacije? Recite nam ukratko što ste istraživali u Vašem radu.
Otkad sam svršila fakultet, sam se upisala na program za Master na Universitetu Bath, isto u Angliji. To je trajalo godinu dana, i je bilo jako intenzivno! Moj program za Master je bil tako strukturiran de sam imala samo 3 kursa za nedelju, a ovo drugo vreme sam trebala da budem u laboratoru da radim sama na moji projekti. Moji projekti su se bavili s metodami za detekciju od proteina koje ji nađemo kod luđi koji imaju diabet ili Alzheimer. Za to sam radila s čelkami i sam imala moju malu koloniju od gusjenica (to jest jedan črv koji živi na listu od tutuna i koji na kraju se pretvori u jedan liptur). Za nji sam se bavila svaki dan, de sam trebala da jim popravim jelo, da ji merim i da svaki dan kolektiram iz opaša jim 2-3 kapke hemolimfu (to je njina krv koja je transparentna, ne červena kakon naša). U isto vreme sam analizirala i krv od pačienti što imaju diabet i probe od mozaka od luđi koji su umrli od Alzheimera. Bilo je mlogo za rađu svaki dan, ali mi bilo jako drago i sam jako mlogo naučila. Posle mastera sam dobila ponudu da se upišem na doktorat isto tu na Universitetu Bath. U Angliji sam bila srećna če sam bila plaćena dok sam činila doktorat, to žnaci svaki mesec sam imala stipentiju. Doktorat je trajal 4 godine, i tu sam radila na jenoj proteini kojoj se ime NEMO. To jest jena proteina što ju imamo svi luđe i koja radi da ni pomogne da nim se razvije imunitet i mozak kako treba. Ako se nešto desi s NEMO, imamo probleme s imunitetam i postoje velike šanse da imamo infekcije često.
