Drago mi je kad se bližamo slavlju nekog običaja, ali
najdrago mi kad ga čuvamo i slavimo. Naši stari karaševski običaji treba da
budu za nas kako jeno bogatstvo, koje treba čuvano.
Svaki
put mi je bilo drago da si slušam staru majku kad mi povedala kako su naši
stari, naši čukunje slavili, godinami zaredam, karaševski običaji. Sejdan, za
mlogi od nas, ti stari karaševski običaji su nim ostali samo u naši misli.
Od toliko lepi pripovetka što sam ji čula od moje majke, jedva da jenu odaberem, pa da ju iznova spomenem. Naša pripovetka je za otkukanje, veže se za slavlje Svetoga Ðurđa, kojeg slavimo 23. aprila i koja kaže ovako...
Dobri
odavna, ovčari i brkari iz karaševski seli su u velikim broju slavili
otkukanje. Sveti Ðuređ je pastir od mare, a mi, Karaševci, smo narod koji se
ododavna bavil s ovčarstvam, tako če radosno i veselo smo dočekali dan Svetoga
Ðurđa, da tej običaj zajedno zapečatimo.
Tela sam da čujem pripovetku i od jenog pravog ovčara, da čujem kako je
on doživel običaj otkukanja. Zato sam ošla kod dede Mikole Hacegana, kojeg u
Karaševu poznavaju za Dzanjku. Bil je ovčar plne devet godine. Dosta mu je bilo
to vreme da ugleda život u ovčariji, a to njegovo iskustvo mi je ispripovidal s
nasmejanim srcam, a u što smo se po više upleli u turvin, tako i oči su mu se
po više prosvetljivali.
Poranini na
Svetoga Ðurđa svaki brkar popravi svo jelo što la da nosi kod ovčara.
Metne u tranjeslo ili u kotaricu kalbasicu, pa slaninu, neko jajce i čuturu s
rakijom. Što ne može da fali iz kotarice
je kolač za otkukanje. To je rumen i karičast kolač, kojeg nakite s mlečam,
kako da ovce imaju mlogo mleko. Posi mu metnu brnjicu, kako ovce da imaju
brnje, svinduk i ješte neko prolećno cveće. Kad sve to poprave pođu zajedno
ženom i dicami kod ovčara.
Kod struge, vesel i nasmejan ovčar čeka s
nestrpljenjem da mu dođu brkari i da počmu slavlje. Kako da bude i struga isto toliko vesela
kakon što su lica brkaram i ovčaram, i nju ju nakite, kakon što su nakitili
kolač, ali ovej red metnu lilič, vrbu i svakojako prolećno cveće. Dok se to
radi, vreme prodi, a ovce stignu lagano iz polja, de su bile pušćene da pasu
oma od poranini, otkad se razvedelo. Čim stignu ovce svaki se pomesti da si
pomlze ovce, kako da mogu da otkukaju.
Sam
pitala dedu Dzanjku zašto se prvo pomlzu ovce i jedva posi se otkuka? A deda
Dzanjka se nasmeje, radostan i malko začuđen če neki mlad kakon ja se raspićuje
za stari običaji, pa mi odgovori: „Običaj, drago, je da se prvo sve ovce
pomlzu, če stem mlekam svaki brkar si pomaže kolač, kako da ovce budu mlečne.
Mleko koje se tad pomlze se metne u stružnjak, a tej stružnjak se postavi na
prag od struge. I čak tad pričmu da otkukaju...“ Običaj je da žene side u
strugi, a luđe izvan struge. Žene prve
kažu “kuku”, a luđe odgovore “otkuku” i na kraju svi zajedno viknu “raskuku” i
skinu kolač. Kad žene skinu po veliko
parče iz kolača, znači če tu godinu laju da budu po više jagnjice, a kad, ipak,
luđe zarade, se kaže če ovnove laju da budu po više.
„Ali,
drago, – nastavi deda Dzanjka – jeno je kad ti govorim ja sad kako je da
otkukaš, a sasvim drugo je kad ti sama skineš kolač. Jedino tad možeš da osetiš
tu radost!“
Otkad si svaki brkar otkuka, svi zajedno se
skupe na jelo. Kad ne kišovito vreme, žene naprave da se je na travi. Prostru
dlg trpeznik i nameću na njega svo jelo koje su donesle odoma, ali koje su
zgotvale ovde, kod ovčara. Jelo je slatko, če se je nadvoru, na travi. Ali ne
samo za to. Sve ispečene kalbasice, žmirci, mandra i čuč su zgotvani na
ognjištu. Ipak, najslatko jelo je mleko s mandrom, kad se je iz kotla de se
varila mandra. To je strašan specijalitet...
Prid
jelam ovčar ima prvu reč, uzme času rakije i nameni Svetomu Ðurđu i Svetomu
Vendelinu, pastiram od mare, da očuvaju svu maru od svi zla. Pa se pomole
Bogu... Na kraju ručka, ovčar kaže svim brkaram da se pogode za smerljanje.
To
je drugi stari ovčarski običaj, kojega isto slave ovčari i brkari. Na
smerljanje se ide, otprilike, na tri nedelje otkad se otkuka. Ovčar kaže svem
brkaram što su se tej dan skupili kod njega, če la da jim najavi, nekoliko dana
prije smerljanja, kad da dođu da naprave kočer. Tej kočer se ogradi s prući visoko, kako da ne
mogu jaganci da đipe priko. Svi se lepo slože s ovčaram i svaki si pođe doma.
Otkukanje je jena od pripovetka što nekiput,
jako odavna, narod je bil njejan glavni lik. A sad, u naše vreme, narod se
mali, običaji se razređivaju, a i sveci se slave sve po malko...
