Milja Paletić i Petar Birta, dvojica ponajboljih harmonikaša koji su ostavili duboke tragove u kasnijem karaševskom folkloru, otvorili su svoja srca i otkrili tajne njihovih uspješnih muzičkih karijera.
Milja Paletić
Pošto sam bil Karaševak, mene su zanimale karaševske igre i svirnje, sam čul i naši stari cigane kako svire i jako mi je bilo drago. Od deset godine sam počel da učim da svirim od luđi što su malko umeli, ali od dvanaest sam počel ozbiljno da svirim. Puia Ionel je bil profesor stagijarac od matematike kod nas u selu, ali je imal i fakultet od muzike, pa me je on jako mlogo učel: i note, i game. Dalje sam se usavršil sam doma, ali po manat su me pomogli i moj pokojni tast, koji je jako dobro poznaval muziku, i stari gospodin (svećenik). Za vreme komunizma ne si mogal da sviriš na svadba ili bilo de bez atestata. Tej atestat se uzimal u Bukureštu i moral si da poznavaš note i game, če inako ne se moglo.
Kad smo mi počeli armonika ne bila, cigane laftami su tad svirili karaševski i ponešto vlaški. Tad je bila jako dobra formacija ovde u Klokotiču: Kolaja. Je sviril on, sin mu, Simion, deda Jon, Floka, Rista na bronki i mlogo ješte. Iz početka ne se popivalo, se svirilo samo instrumental, „na ladno“, i se svirilo bez pojačala . Mi smo išli da svirimo u klisuru kod Srblji i otuda smo donesli srpske influence. Smo donesli, posi, i pojačalo i smo svirili po kirvajima. Tu ni je čul narod i smo išli posi po svadba, nego smo svirili najviše srpski. Kad smo mi počeli da svirimo, se svirilo karaševsko, staro karaševsko. Je bil stari danac, portanje i na mestu. Mi smo imali melodije iz Jugoslavije, koje su bile srpske, smo ji sekli kako da dođu pravo na krač. Prvu popevku smo mi uveli. „Aj never vene kraj gore zelene“ se popivala u trećem dancu. Ta je bila prva popevka što je išla na krač. Sad kad dođe neki muzikant iz Srbije sviri melodiju bez da mu briga izodi li na krač ili ne. U ansamblu iz Klokotiča sam pričel da svirim kad su se spremali „Svadbom” da idu na Cântarea României. Tad sam bil ja, Petar Birta i Ivan Kornja, što je u Ameriki. U to vreme su došli tri človeka iz Buševca kod mojeg tasta doma i se sklopila veza s Hrvatskom. Ansabl je bil popraven onda, če smo većem bili po državi, ali tad smo počeli da ga usavršavamo. Smo se podelili, mi svirači, i svaki smo učeli posebno. Ja sam držal sopran, Petar Birta alt, a Ivan Kornja je držal bas i tenor. Jako nim je pomogal tu gospodin Husztik, kod njega u župi smo vježbali. Posi smo se skupili u domu kulture i smo vježbali zajedno za Hrvatsku. Je izlezlo izvanredno lepo. Smo predstavljali naši običaji iz Klokotiča: svadbu, smerljanje, košenje žita... Smo bili osamdeset persone, i to samo iz Klokotiča.
Sad vidim mladu generaciju i mi drago če i oni probaju da nastave tradiciju ansambla. Nesu više tako mlogo kako smo bili mi nekiput, ali čine jako dobre stvari. Ovde, kod nas, su bile velike influence iz Srbije, smo imali armoniku i violinu, ali je došal velečasni Branko iz Austrije i je naučil decu kako da svire naše stare karaševske melodije na tamburice. Ja, kakon instrumentist, nesam mogal da verujem če bi tako nešto bilo moguće, ali se demonstriralo če se može.
Sad sam se poteglil od svirenja, ali vježbam s mojom unukom Milicom, ona je, mislim, nasledila moj talent. Ona sviri na dva instrumenta, na synthesizeru i tamburici, a ja ju pratim.
