Bilo je to dosta odavna, ali ipak možem kazati če ova pripovetka je istinita jer mlogo luđe iz sela su čuli za nju, nego su bili uplašeni u to vreme i nesu ju baš toliko pripovedali.
Živela je u selu Lupak jena prijako bogata žena koju su vikali baba Ginčuljasa. Bila je vaduva i ne imala decu. Imala je posinku i mlogo sluge, po dva, tri para volove, konji, ovce, krave i priko trideset lanca zemlje. Bila dobra u duši če je pomagala svi koji su došli da joj se mole ili da joj prose pomoć. Od svi, najmlogo je volela njejnog mladog slugu Petra, koga je jako tela da ga pomogne da se oženi, da sklopi i on njegovu familiju.
Lep i dobar je bil tej fofli Petar. Volel je mlogo ovce i svaku zimu je zimuval s ovcami negdi deleko od sela, u Kulmi, kako mu vile tomu mestu Lupačanje.
U jenoj godini, beše to prid Prvim bojam, pođe težak i velik sneg. Velike spine su se učinile, pa nitko iz sela ne mogal da stigne do na Kulmu. Samo če tej Petar, sluga babe Ginčuljase, imal tamo kod kolibe sve što mu trebalo da živi, tako če i za ovce se brigal kako treba.
Jedan dan, od kad je uredil maru, turil je u kolibu i zasnul malko. Počel on da sni če došla kod njega jena lepa defka i mu donesla komat i vodu. Ne govorila ništa, samo ga cuknula na čelo i omak nestala, kako jena zraka. Mladi Petar je pregal u spanju i se probudil. Kad se digal iz postelje tražil omak da poglne malko vodu, ali si spomenul če treba za vodu da ide na studenac. Kad da uzme krčazi, obileži če su oba plni vodom. Začuđen, počel da si spominja san i da se misli na to.
Nakon nike dve, tri nidelje smirili su se vitrove i sneg, tako če baba Ginčuljasa popravi drugu njejnu slugu da obiđa živi li po Petar i što čini. Jedva je stigal sluga Ivan na Kulmu, pa do kolibe de je zimoval Petar. Turi on u kolibu i nađe Petra pored ognjišta če meša za mandru i peče niko meso u tiganji. Viđe Ivan če sve je u redu sa šnjim. Popiše zajedno jenu litru rakiju, pozdraviše se, pa se vrnu sam, natrag u selo. Ništa neobično ne vedel da se događa Petru.
Bila je to zamašna i opasna zima. Povedaju če su u toj zimi mloge životinje divijače pocrcale po šumi.
Došlo je proleće. Jablke, kruške, slive, sva mošija beše u cvetu kad su došli kod Petra u Kulmu po više sluge iz sela. Između nji je bil i deda Kračun, tad malo dete, unuk babe Ginčuljase. Turili oni u kolibu, a tamo sve potrveno, prosit na ognjištu ugašen, a Petar, bled u postelji ležeći, pogliđe uplašen na svi koji su mu došli. Videše oni če ovce su uređene, aman s Petram ne nešto u redu. Počeli su da ga ispićuju što je sa šnjim, jel mu zlo ili ga nešto boli? On im se nasmeje i se diže iz postelje. Reče im da se ne brigaju toliko če samo po nešto vreme da prođe i la da izlezne on ovcami u izlaz pered Lupaci, če tamo je bil izlaz babe Ginčuljase, a sve tamo je imala ona i kolibu.
