Došla je mlada iz Karaševa u Lupak, nika lepa i poštena devka po imenu Ana.
Udala za kovača Petra, ostarili su zajedno i učinili mlogo imanje i bogatstvo, a novcam niti su im znali broj. Samo če njoj je bil drag život jer ne zaludu su veleli starci: komu je drago veselje, tomu je draga i radnja! A na starosti majka Ana seljenka, tako su joj veleli u selu, kaže mužu Petru:
- Hajda, človiče, da napravimo jedan dom, da ostane posle nas!
- Sad si se našla da činiš dom? Mi imamo dom i sve što nim treba, odgovoril joj je Petar kovač, njejan muž.
Samo če se zna, žena obrće novac i sve što je u familiji, tako če ona pogodi najstari zidari. Najdobar u to vreme beše niki rus po imenu Vladimir, koji je ostal posle boja kod nas u selu. Sam je domove radil i napravljal, od fundacije pa sve do pokrova. Umel je da govori dobri karaševski, a majka Ana seljanka baš njega pogodi da joj digne dom,
- A Petar, muž ti, zna li za ovo? pital ju je Vlado.
- Ne tebe, Vlado, to briga, la da zna i on na svoje vreme, samo ti mi kaži laš ili nelaš da se uvatiš za radnju?
- Ano, onda znaj, kod mene reč je reč!
Došli su narodi iz Karaševa, njejan brat Đuređ i niki varulje, pa iskopaše fundaciju, a Petar kovač je čak privatil kako je majka seljanka rekla. U hiljadu devet sto, u prvi ponedelnik iz meseca, rušnjak majstor Vladimir postavi dva kamena ploče na ćošku i poče da vika:
- Majko Ano, davaj petla!
Ato majka Ana seljanka petlam pod rukom, lep jedan kokodan, imal je červeni pera i opaš šeren kako paun. Majstor Vlado ga metnul na kamen i s čekanam mu odbi glavu, a krv je manul da posveti fundaciju. Omak je počel moliti Boga:
- Oče naš, koji jesi na nebesima...
Tudi, okol te radnje, su se sigrali deca i devičke, pa glideli kako majstor moli Boga i namenjuje za zdravlje gazdam doma. Došal je i gospodin iz sela, Gerhard mu se imelo, s niki dva administranta. Posveti on fundaciju i hode u stari dom kod gazde Petra kovača i poče da mu pripoveda kratko:
- Petriće, daj ti Bože pućeru da digneš ovej dom i da se raduješ i veseliš u njim!
Petar gazda natoči čašice s rakijom, pruži gospodinu Gerhardu, a ministrantam dade niki bobončić i jabalke mašanke.
- Da te čuje gospodin Bog! odgovori Petar kovač gospodinu i poglne uzdušak do dna čašu s rakijom. Gospodin ga pita:
- A što veli za ovo tvoj sin Đurička?
- Znaš ti deca, gospodine! On je tamo u Ričici, u fabriki radi, a sad je stigal i majstor!
U isto vreme majka Ana seljanka se govori s majstoram, ona i oni poglću rakiju i se šamate, smeju se, ali majka Ana tiho kaza decam:
- Idete odovda, sigrajte se indi negdi, da vi ne pribiju majstori s kamenji!
Svi dečica se potrviše, samo Martica, komšijina devička, ostade da glidi kako Vladimir postavi pljoču kamena uz krst priko oni drugi dva što su bili na ćošku. Vladimir ne obiležil ladinu njejnu, koja ostade pod pljočom kamena, samo Đuriđ, brat majke Ane seljanke, to je obiležil i pregnut je kazal majstoru:
- Vlado, što si učinil?
- Ne kriv ja, i poče da se smeje.
Majka Ana seljanka poče da vrišti i ona se posrdi na rušnjaka i mu reče:
