Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Niti dobro nesam svršil da se žalim (na onoj drugoj stranici!) kako skoro nikako ne pišemo

na karaševskim (ili barem kako ne pišemo toliko koliko bi trebalo) če, vica,

sam i počel da vim povedam jenu pripovetku.

Ali, ova pripovetka ne od davnine, kako je običaj da se pripoveda, nego od sidan vreme. Nelaš ovde da nađeš ni zmajeve, ni princeze, a niti nekog kuražnog viteza na bilem konju. Naša pripovetka je kratka, koliko da stane na trifrtalja stranu i govori za jenog običnog mladog človeka, koji je napravil i podigal jedan velik križ izbreg Klokotiča – kako da se vidi s bilo koje strane da pogleneš i kako da se zna če sila Božja bdi nad njigovim selam. Tomu človeku mu se ime Slavoljub Radovanković, ali svi ga znaju kakon Ljupčić.

            Pripovetka mu počima nekoliko dana prid što da pođe prvi put u Bosnu, kod Svete Marije u Međugorje. Od toli, svaku godinu ide tamo, na Marijino svetište, i moli Boga za njega i za njegovu familiju, ali i za svi njegovi Klokotičanje.

            Ali, misim če bi bilo najbolje da nim kaže naš Ljupčić, s njegovimi ustima što se tad strefilo!

            „Godinu 2010. sam se našal s jenim velečasnim i on mi je pripovidal za Međugorije. Ja sam prije toga bil tamo, ali sasvem nakratko. Onda, 2011. dobijem pozivnicu od velečasnoga iz Lupaka če ako želim da idem i ja s jenom grupicom u Međugorje i ja sam mu rekal če mi odgovara. Jenu  nidelju dana prid što da pođemo, u jenu večer, sam si rekal ženi če lamo da idemo tamo i ona mi je rekla – dobro, idemo! Sutradan, poranini kažem ženi če sam snel če idem kod nas na Kolniku i treba da postavim tu jedan križ. Drugu večer – isti san kakon i prvu noć. I pak joj kažem: Nevenko, pazi, pak sam snel istu stvar! Ali, tej drugi put se spomenem če sam donesal iz Austrije, kad sam si bil tamo kod žene u jenim domu, (če ona je radila kako mloge od nas žene što imaju brigu za stariji) jedan kip, propeće Isusa Krista, upuđeno tamo negdi u gradini. Ništa, treći dan, pak isti san... Većem ne mi bilo svejeno! Stiglo je vreme da pođemo na put. Kad smo stigli tamo,  smo pošli na brdo Majke Božje, na Križevac i ja kažem velečasnomu iz Lupaka sve što sam snel, a on mi reče: Da znaš če to ti je neki znak od Boga! Ja mu kažem onda če lam da činim sve što je moguće da podignem taj križ če se bojim i če neznam što bi to da znači. Moram da kažem ovde če velečasni Tjinkul je išal mlogo godine prije toga u Međugorje, ali niti jedanred ne uspenjal brdo Majke Božje. Ovej put je išal do kraja... No, dođem ja doma i nakon nekoliko dana počmem radnju na križu. Ali, kakon če mi nešto sve smetalo da ne odradim tu radnju tog leta i tako me sve strglo do kraja godine. Tek po novoj godini, negdi u marcu sam ga svršil. Metnem, onda, kip Isusa, propeće, na križ, a križ stavim u kola i s traktoram odem na Kolnik i ga podignem. To je bilo pravo one nidelje prije Uskrsa. Sad da vidiš, ako imaš moguće, kako lepo izgleda noćom svetlo koje sam metnul na križ, če sam poteglil i struju. Od mene od doma sam poteglil 100 metara kabla pravo do nabrig. Sam govoril s velečasnim Dobrom iz Klokotiča da posveti križ odma nakon Uskrsa ovu godinu, če, nažalost, nesam stigal dosad da ga posvetim. S Božjom pomoću, ja bi tel da napravim ovde i stajališta, kako je u Karaševu kod Kalvarije. Misim če put koj vodi do križa jako lepo izgleda i čak može da se uredi mesto za sve postaje od križnjeg puta“.

            Neznam kako la da se svrši ova pripovetka, ako la da se preuredi put koji vodi do križa i da se metnu tamo stajališta, ali siguran sam če, od kad se smrkne, za Veliki Petak, za Veliku Subotu i za sam Uskrs ako pogleneš izbreg Klokotiča laš da vidiš kako se svetle konture jenog križa, kojeg je s verom u Boga i s otvorenom dušom podigal jedan človik, koji je tražil da si isplni san...svoj divni san!

Daniel Lucacela