Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Ovako se žale oni po stari Karaševci. Ja sam to čul od moje majke kad se javkala če ovej ili onej ne činil nešto valjano po njejnom sudu ili če ovo ili ono ne ide baš onako kako je ona tela da ide u njejnim životu.

            Kad sam bil dete sam si pital majku što je „ivađe”, što bi to telo da znači, ali ne umela da mi odgovori. Bi bilo i za čudo da zna, če tu reč nelaš da nađeš u niti jenim jeziku na bilem svetu. Otkuda onda je znala moja majka da se žali s tom rečom? Pa, čula je od drugi Karaševci, koji su i oni čuli od Vlasi kako se ti tamo žale. Vlasi su veleli „vai de!” (mine, tine...), što znači „teško!(meni, tebi...!”.  Ali, Karaševci su najprvo čuli tu izreku od Banačanja, koji ne kažu „vai de!” nego „vaj đe!”, pa su si   napravili jenu originalnu kombinaciju s tem vlaškim banatskim narječjem, pa je izlezlo „teško i vaj đe!”. Malko po manat (valja!?) ta izreka si uzela onu formu, koju mi sejdan poznavamo: „teško ivađe!”.

            Pored ovog „teškog ivađa“, naši starci (dapače!) imaju cel celcat arsenal žaljenja i uzdisanja preuzet iz vlaškog jezika i adaptiran karaševskomu. Od „vaj de!“ smo napravili i „avajdo (me) Bože!“, „cuknem te Bože“ – ljubim te Bože (od vlaškog „a ţuca”); imamo izreku „siraka lume!“ (od vlaškog „săracă lume”), koju mećemo koj put zajedno s prevedenom formom „kleti svetu!“, i primeri bi bili ješte...

            Naši starci nesu samo iz vlaškog uzimali reči. Austrijanski i mađarski vladari, pa i turski napastovatelji su nim obogatili govor s dobrim brojem njini reči.  Ipak, svim tim narodima na inat, u vreme od više stotine godine, naši starci su sačuvali jezik, naš karaševski govor. I to jako dobro! Ne kažem to ja, negoli svi oni koji su došli u našu zajednicu, pa su imali prilike da usporede kako mi čisto govorimo u odnosu kako govore neke druge zajednice iz hrvatske dijaspore.

            Na žalost, ta čistoća našeg go-vora se dosta skaljala u tražnji godina. Sam pisal i u prošlim broju „Hrvatske grančice”, i lam da pišem i dalje, koliko god mi bude tinte na peru, kako mre, prid našim očima, naš karaševski jezik. Sam rekal u toj prošloj novinji če niti jedan strani jezik ne udril s takom snagom u naš govor kakon vlaški. Niti jena vladavina, od koji sam nabrojil po gori, ne stigla da si usadi seme njejnog službenog jezika u korin našeg govora, kakon što to čini vlaška. Veliki paradoks je če za sve što se događa u tražnje vreme s našim govoram ne toliko kriva vlaška država i njejna politika, koliko smo si mi sami krivi. Jest da ne funkcionira sve onako kako bismo mi teli u ovoj našoj državi što se tiče baš one protekcije jezika. Iako vlaški zakon je na našoj strani i nim garantira pravo da predavamo našim jezikam (odnosno hrvatskim književnim jezikom) u naši škula, za pravo, na terenu, stvari nesu baš tako vesele. Jeno se kaže, a drugo se čini! Da se spomenemo samo što se strefilo škulom iz Ravnika, koliko vreme smo tražili od Inspektorata da ju metnu s predavanjima polak na hrvatskim i polak na vlaškim! Inspektorat ne uvažil tu našu molbu i na kraju je stigal da ju zatvori.

            Ali, ne samo od škule pode naše probleme s jezikam. Otkad su pošli naši po šita u Ričicu, pa otkad su racafteli vlaški programi na televizoru i, u novo vreme, facebook, se stiglo da ne razlikujemo više vlaške reči od naši. I od po napret vreme smo izgubili neke ključne reči karaševske u korist vlaške. Na primer, u mesto hrvatskog „misliti“ imamo vlaško „gandovati“; kažemo „folositamo“ umesto „koristimo“, „upotrebimo“ ili čak „mećemo“; „prost“ umesto „glup“;  „parašeno“ (od vlaškog „părăsit”) umesto „zapušteno“ itd.

            Ipak, kako god da si metnul ove usvojene reči u karaševski govor, sve karaševski je pejalo. Ali, kako vam peje ova rečenica, ili „propozicija“ kako joj mi velimo, koju sam čul sad nekoliko godina iz usti jene Karaševke iz Ravnika, kad je govorila na telefonu s nekim odoma: „Sam te sunatala da te molim da pornjitaš kalduru na čentrali, če je kakon rakoare nadvoru!“? Isuse!!! Meni, barem, ovako nešto, ni za milog Boga ne peje karaševski. Ova rečenica me je po prvi put ozbiljno metnula da razmislim za budućnost našeg govora. I, verujte mi, trend ide na štetu našeg jezika. Na svu žalost, moram da priznam če ovaki način govora se ne smatra više izuzetak u nadanašnje vreme.

            Teško ivađe!  

Daniel Lucacela