Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Makar če zimi slnce nema više snagu, ipak, tamo na nebu izgleda če je nasmejan od radosti če voljena zima se pojavila u našim kraju.

            Svaka zima me poseća na detinstvo. Pamtim kako sam sidela s nosam zalepenim na studenem i zaparenim obluku i sam gledela kako bele „muvice“ se vaću jena za drugu. Znam da sam bila fascinirana. Te muvice su padale iz neba i baš prid mojem očimami su činile svakojake akrobacije i su se svezale kakon štenje s drugim muvicama. A tej magičan spektakl je bil samo za mene!  

            Su prošle godine od toli...

            Jenog zimskog i slnčanog dana sam se odlučila da se prošetam kroz ,,Cheile Caraşului”, pokraj reke ,,Caraş”, uz pućaku Rajštajk, koja veže Karaševo za Prolaz. Sam tela da otkrijem bajkovitost zimske lepote koja menja prirodu u ovo doba godine. Sam tela da vidim ima li ješte zima onu magičnu snagu koju sam doživela u detinstvu.

            Tej dan sam se osećala  kako da sam ja bila glavni lik iz bajke i činilo mi se če sve te lepe krajolike su pripadale samo meni. Počevši od drvi s njinim granama plnim od snega, sve do zamrznutoga kraja reke, koji se bil zavil s debelom pokrovicom od leda.

            Pućaka Rajštajk krije prilepa mesta koje se dadu otkriti u bilo koje vreme. Ipak, ona iskonska, božanska lepota kakon kad ne nim suđena da ju vidimo bilo kad i bilo kako, nego samo tad kad se raduju dni. Kad su srećni! A kad su dni srećni, njina radost se priljeva iz neba. Taka je za velika če ne možu da ju drže samo za sebe, nego ju trve naokol – svudi i svakomu. A ja sam se natrefila baš na tej dan da budem tamo!

            Razigrana  je šuma kad je zelena i plna s cvećami i vesela kad joj tići, čelke i šturci svire  neku magičnu simfoniju, samu od nji znatu. A zimi, kad obleče belu aljinu od snega, kakon če stuli glavu i se kaje za sve što je ludovala leti, ali, isto tako, pokorno i čutljivo čeka, da joj se oprosti za ono što zna če la pak da učini kad slnce ojača.

            Šetanje kroz ,,Cheile Caraşului”, je bilo pravi blagoslov za mene. Otkrila sam više od prirode nego što sam se od nje čekala na početku. Bela šuma, iako ti na početku izgleda tužna, bez volje i bez slamke radosti, ako natrefiš onej srećan dan, ispred oči la da ti se razjasni jena nova slika. U toj sliki jest život!

            U ovakvim prilikama ni same reči nemaju snagu da ispripovedaju sve što sam ja doživela, ali kako da, ipak, nekako zapečatim tej poseban dan, ne samo u mislima, sam napravila i nekoliko slike, koje da mi nadopune album s lepim uspomenama.

            Majka i deda su mi povidali če nekiput zima je bila inaka. I po dlgo je trajala, i po više sneg je bil. U sidašnje vreme zima nema dlgu trajljivost, nema niti onu jakoću kakon neki put odavna. Niti sneg ne traje. Sejdan ga jest, sutra ga ne više.

            Iz svega što sam ja proživela onog dana uz Rajštajk, ne bi nikad mogla više da nazovem zimu „tužnu“. Zima je radosna i vesela! Tužna je samo kad se zimi ne čuje dičarski glas odostrag obora ili ispred sokaka kad se voze na sani i se sigraju u snegu. Kakon što smo se i mi i naša starešina sigrali kad smo bili mali, kad smo bili deca...

            Makar kako, zima zna da bude lepa i tad kad nim ne donosi sneg. Ali, mi ne stignemo da vidimo tu lepotu stran naši briga. A te brige su sve po velike, če imamo od što po više i po velike stvari  za koje da se brigamo i mlogo druge neke stvari što ješte „treba“ da učinimo. Tako če ne stignemo da se radujemo onem malim i nevažnim stvarima.

            Valja stran toga se i zima u stražnje vreme rasrdila, pa nim ne donosi više sneg kakon neki put?

Maria Calina