Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Polagano izodimo iz oštre zime i, kako dan prodi, mi se sve po više i po više bližamo proleću.  Mislim da to je za svakoga od nas prva velika radost u godini, što se tiče sezona.

            Kad se mesec februar bližal na kraj, dovel je sašnjim i jedan lep i slnčan dan, a pošto volim da idem u svakojake šetnje, bilo po cel dan ili samo za kratko, u raninu toga dana sam se odlučila da iskoristim tu priliku i da idem da tražim sopolak, prvi znak proleća. Pokupila sam nekoliko verke i pošle smo.

             Kako da si ne razočaram verke, da pođemo pa da ne nađemo sopolak, sam trebala da odnapret dobro odaberem mesto za koje sam znala če na prvoj zraki slnca, sopolak la da si otvori nasmejana ,,pera” i pojavi belo cveće kakon pahuljke od snega. Ne mi trebalo mlogo da mislim če većem sam se odlučila za Prolaz. U Prolazu sam si provela skoro polak detinstvo, a to je bilo dosta vreme da stignem da upoznam velik broj mesta što kriju božanske lepote. Kad god sam tražila mir, odmor, slobodu, opuštanje ili čak zabavu, od toliko lepi mesta što ji imamo u Nacionalnim Parku Semenik ,,Cheile Caraşului”, svaki put na prvim planu mi je bil Prolaz.

            Tako i sad... U Prolaz se tura iz po više mest, to znači če ima po više pućake što se dlže do tamo. Ovej put ne bilo tako važno kudi smo išli, nego je bilo važno de treba da stignemo. Idući lagano pućakom i govoreći s verkami svakejake stvari, niti nesmo osetile kako je prošlo vreme i kako smo stigle  kod mene kod salaša. Moj salaš je pravo u pojani Prolaz...  

            To posebno mesto na kojem sam odlučila da idem s verkami kako da  naberemo barem jenu malu kiticu sopolka je u ,,Sutiski”. To je spektakularno i divijo mesto što otvara vrata druge strane “Keja”, kako mi velimo na ,,Cheile Caraşului”. Sam bila sigurna če tamo lam da nađem sopolak! Naša šetnja ne bila samo do salaša, nego smo trebale da nastavimo put kako da stignemo do tog mesta. 

            Kad smo išle pućakom od mojeg salaša pa sve do Sutiske, ne samo ja nego i moje prijateljice smo osetile kako se budi priroda iz njejnog dlgog zimskog sna. Videla sam tići koji lete iz dreva na drevo, iz kamena na kamen, i radosni, i veseli, koji su si otpustili glas da popevaju u znak proleća.

            Približavajući se Sutiski iz deleka mi se činilo če sam videla jenu pahuljku od snega uvaćenu na igli od trave. Mi je bilo malko žal če zamrznuta zemlja ne ješte manula  prolećni sopolak da izlezne i da si probudi i komšije ljugve i breberine. Ali, od što sam se po više približila sam zapazila če celo to mesto je plno sopolkam.

            Kračajući i lagano približavajući se tomu mestu, mi se činilo če smo kakon na teatru. To blago cveće izgledalo je kakon da je govorilo slncam i radosno mu zafalilo za svetlu i žešku zraku što mu je pružilo. Na žalost, mi smo uvatile samo kraj od te predstave, kad sopolak si izrekal stražnju repliku: ,,ja brez tvoje zrake ne bi imal snagu da sovijem zemlju od debele pokrovice od snega, što ju je toliko vreme pokrivala, kako da niknem i da javim če proleće dodi. Slnce mu odgovori: “dragi moj, ne moraš da mi zafaljaš, to je moja dužnost! Ali kad bi tel da mi zafališ, onda  izrasti velik i pokaži, prodaruj i pruži radost svakomu koj te vidi!,,

            To je bil kraj! Koliko za mene, toliko i za moje verke, tej slnčan dan nim je bil lep. Za  nas objektiv iz toga dana je bil isplnjen -  smo našle sopolak!

Maria Calina