Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Drago mi je što u blizini našega sela imamo jako lepa mesta, mesta što svakomu ljuckomu človeku koji ovudi prođe, mu ukradu pogled barem za nekoliko minuta. Karaševo ima potencijal da postane atraktivan za turisti stran če selo ima jena vrata, od sedam vrata koja jesu, kudi možeš da turiš u Nacionalni park Semenic-Cheile Caraşului. A Nacionalni park Semenic-Cheile Caraşului ima toliko mesta koji vrede da se barem jedanput u životu vide, zato volim toliko često da pišem za nji.

             Bog je prodaroval Nacionalnomu parku Semenic-Cheile Caraşului 36.214 hektara, u kojem se broje priko 500 pećke, ili po male ili po velike, ali, od svi ti pećka, niti jena ne napravena od človekove ruke, nego samo od prirode. Žalno je če mlogo od ti mest što su nim poznati, mesta na kojim je, nekiput, mlogo narod išal da se raspusti i veseli, lagano laju da se odzabe stran loše  infrastrukture.

            Poznata kao najlepa pećka iz celog Banata i  blizu najvelika iz cele države, Komarnička pećka prima najmlogo turisti pričevši od meseca maja pa sve do kraj augusta. Kad ovi četiri letnji meseci nesu kišoviti pravo je vreme za šetnju kroz pećku. A u ostali meseci, kad ni kiše često sokaćaju, reka Ponikova izraste, rečica koja je godinami iskopala pećku, voda jeme živo da raste pa si čini produ kroz pećku i tako nim zastave volju da turimo da ju vidimo. Tako če lam da se pograbim i u nekoliko kratke reči lam da spomenem zašto bi išli što po živo u rezervaciju Komarnik da vidimo pećku s istim imenam.

            Zanjimljiva Komarnička pećka, kojoj mesto je u valji Komarnik u Aninačkim planinama, dlga je 5.550 metera, ali samo u 1.750 metera se mogu videti mlogo forme, to su forme koje su dobile ime na to na što liče, kao na primer: “velika i mala orga”, “kineski zid”, “velika soba od kristala”, a i nekoliko male formice što  liče na nešto po malo kako bi bilo na “lemonu”, “pićurku” i na druge male stvari. Najsmešno ime što mi se činilo je “svekrvin jezik”, koji ne znam na koju formu liči, ili na malu formu ili na veliku. Glavnu ulogu za ta čudesna imena imaju stalaktite i stalagmite, kojem treba stotine godine da se naprave od najmlogo petnajest milimetera. To je dokaz da Komarnička pećka je od stotine godine. Ne znam točno od koliko ali samo znam če ni do u današnje vreme se ne zna kad i koji je iznašal pećku Komarnik.

            Da se vrnem na put prema pećki, mesto de možemo da vidimo s našimi očimami bogatstvo što ima pećka, ali prije toga moramo s nekoliko dana prije što da pođemo kod kantona Komarnik da kažemo Mikoli Ifki, poznat i po imenu Nikušor, človik koji ima tu dužnost da nim otključi i otvori železna vrata s kojimi je pećka u ostalo vreme zatvorena i zaključena. Za pomoć nim je i da ni provede kroz pećku i natrag, da nim pojavi sve te forme za koje dotad ne znamo ni kako bi izgledale a ni reč za nji.

             Pećku otvara Nikušor svaki dan od ponedelnika do petka pričevši od 10 sata poranini pa sve do 5 sata otplani, a subotom i nedeljem otvara samo kad su priko 5 človeka koji bi teli da vide pećku iznutra. Postoji jena mala taxa koju svaki plati koj bi tel da turi u pećku, to je ni po više ni po malko od 10 leja za svakoga. Prid što da se turi u pečku svaki dobije jenu kasketu koja na vrv glavi ima neko malu svetlinju. To ne znači če nesmemo i mi da si uzmemo odoma neku drugu svetlost po veliku i po jaku. Od što je bolja svetljinja od to je po velika pomoć u velikoj i beskrajnoj tami iz pećke. Samo tako se mogu videti kako se bliskaju stalaktite i stalagmite, koje za nekoliko sekunde ni čine da mislimo če smo u jenim labirintu od kristala.

            Ja jena sam si napravila volju da idem po drugu put u pećku da iznova sećam njejan studen zrak koji ne ni po više ni po malko od devet grada, bilo zimi ili leti, da dam nova imena konstrukcijama za koje mislim če mi na nešto poznato liče i na kraju da suočim slike iz pećke s realnosti.

             Nesam morala da raspićujem ljuđe koji su bili u pećki, što su sećali  kad su videli božansku lepotu skrivenu ispod zemlje, nego iznenada sam videla na internetu po više snimci s luđimami u pećki Komarnik. Ti snimci su mi dosta mlogo pomagali da vidim njinu zahvalnost. Dosta mi je bilo da vidim kako im je bilo u velikoj tami u kojoj čak i na maloj svetljinji ju pribliskaju stalaktite i stalagmite, znakove koji pokazuju če pećka je ješte živa.

             U 1947 godini pećka je bila proglašena naturalna rezervacija. Na veliku žalost ovaka lepa i velika pećka nema svetlost unutra tako kako bi trebalo da ima, ali to ne znači če pećka treba da sidi zatvorena i da ne može biti viđena. Čak i tako njejna lepota tegli od godine do godine sve po više i po više turista.

            Svi koji traže avanturu i lep doživljaj, priroda je prijatelj koji ni čeka da nim se pridruži u našim iskustvu.

Maria Calina