Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Postoji jena stara izreka koja veli “človik dok živi ima da uči”.

            To vredi i za mene. Od kad se znam mi je bilo drago da slušam stari luđe kako mi govore za događaji iz prošlosti našega sela, koji sam i zapamtila.

            Ovej red sam se raspitala za valjavice. Sam doznala če, nekiput, u blizini sela Karaševa su bile dve valjavice. Jena je bila napravena na gornjoj strani sela, blizu “Potkrša”, a druga na doljnoj strani sela, blizu “Palankuce”.

            Te valjavice su pomagale luđam da peru klašnje. U staro dobo, luđe iz karaševskih seli su se bavili ovčarstvam. Imali su mlogo vlnu od ovac od koje su činili cole. Žene su prele vlnu i posi tkale na razboju ćilimi, aljine, bluze, kabanice i mlogo drugo. Sve te cole tkane, izvan tranjesla, su se nosile u valjavicu da se dotere, da su rapave če ako su glatke, nesu dobre.

            Za to vreme, Karaševci iz svi karaševski seli su išli u velikim broju da peru klašnje u Grlište. Su trebali da idu čak do tamo, če indi, po blizu, nesu imali de da idu, a doma to se ne moglo prati. Tamo su sve išli dok, na inicijativi dede Filipa grlištana, človik što je živel u mladosti u Grlištu, a starost je provel u Karaševu, se napravila i u Karaševu prva valjavica.

             Tako da u 1885. godini, nekoliko človeka iz sela, zajedno s dedom Filipam su napravili u jenoj maloj poljani, proti reke Karaša, jenu valjavicu. To mesto je daleko od sela, blizu jedan kilometer, u “rajštajku”, pućaka što veže selo za Prolaz.

            Pošto Deda Filip je došal iz Grlišta, selo de su bile jako mlogo valjavice, je imal dosta  iskustvo da napravi jenu i u Karaševu. Njegova ideja je bila za veliku pomoć svem Karaševcam če tako su si ulakšali rađu.

            Najprvo, su uzidali jenu jerugu od kamena, sokačić koji je trebal da prenese vodu iz reke do jenog valova napravenog od daska. Tej valov pomešten ispod jeruge je imal jeno stavilo s kojim se pušćala i stavljala voda. Od kad se klašnje nameste u “kariku”, napravena i ona od dreva, jedva posi se digne stavilo i pođe voda kroz valov i obrće maljeve. Ti maljeve su ličeli na neke velike  drevene ližice koje su “valjale” cole tkane. Valjavice su radile samo leti,  u poslovni dani, od ponedelnika do petka.

            Svaki drugi dan su išli luđe s kočijami natovarene s trubami, da peru klašnje u valjavicu. Drago je bilo to dedi Filipu, ne se više osećal sam. Proti novca što je dobival za valjavicu, luđe su davali dedi Filipu i malko rakiju, sirenje, mleko, što svaki imal doma.

            Druga valjavica je bila napravena po amanat “kod Firiza”. Tako su veleli Karaševci na to mesto, če tamo u “Karaševcu” je živel neki Deda Martin Firizač. Tako su ga prikrstili, če on je imal firiz.

            Valjavica dede Martina Firizača je bila slična dede Filipa Grlištana. Jedino su se razlikovale po tem što kod dede Firizača je bila prava “farma”, imal je mlogo kokoške, guske, recke, kokne, jena od druke po lepa i po velika. Imal je i mlogo cveća, celo vreme sve mu je bilo jako uredno. Ali to ne bilo dosta, imal je i vodenicu za kukuruz i firiz.

            Sve to je imal i uzdržaval s pomoćom njegove žene  “Hani”.  U celem selu se govorilo če kod “Firiza” je najlepo iz Karaševa.

            A, deda Grlištan, je bil po siromašan. Je imal nekoliko koze, za koje sam si je brigal,ali i jenu malu gradinku u koju svaku godinu je sejal malko luk, prompiri, nekoliko leje s morkonji, koliko da ima za njega samoga. Pored toga je imal i vodenicu.

            I u današnje vreme mesta “kod Valjavice” i kod Firiza” nose sve ta imena kako i tad u davnini.