Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Poljana Prolaz je jena od najlepi (mlogi vele najlepo) i najpoznati mesta iz Nacionalnoga Parka “Semenic-Cheile Carașului”, krajolik de človik može da pronađe samoga sebe u sredini netaknute prirode.

            Prolaz je jeno malo parče zemlje što rastavlja nadvi „Cheile Carașului”. U bilo koje godišnje doba na tem mestu se može videti prava pravcata prirodna lepota.

            Od mojega dede znam če prvi koji su našli ime toj poljani su bile nekoliko famile što su neki put živele na tem mestu. Živeli su u malani salaši napraveni od kamena i dreva, radili su tamo zemlju,  imali su mlogo maru za koju su se sami brigali. Dali su ime “Prolaz” tom mestu če kroz tu poljanu mlogo malane pućake si čine produ.

            Prošloga veka mlogi Karaševci su radili u rudniku iz Domana. U to dobo direktor je bil neki Frantz, poznat i po imenu Palujka, a pored rudnika iz Domana on je odgovaral  i za rudnik iz Prolaza, ili bolje rečeno, za ono što se telo da postane rudnik. Tako je stigal tej direktor Palujka da poteri nekoliko Karaševka da kopaju u Prolazu i da vide postoji li tamo uglen ili ne.

            U 1947. godinu, proleti zavreme, Petar Bokšan, poznat Babičak, Marijan Ghera, poznat Spunjela i njegov sin Petar Ghera, Petar Katić, Petar Dučka, Petar Pozderka, poznat Cerić, Mikola Bačuna, poznat Čulin, Mikola Bogdan, poznat Žuin i Luka Baciuna, poznat Čička, su počeli da kopaju prvu galeriju od rudnika u  šumi u “Razdolju”.  U polak godini su iskopali otprilike 100 metera, dosta je bilo da vide če tamo ne bil ni najmal znak da je uglen.

            Istu godinu, direktor Palujka je odlučil da se kopa iz drugog mesta,  nekoliko metera po doli, ali sve u Prolazu. Sve ti radnici su lagano snosili u kočiji teglenoj od konji svo železo, vagonete, karlice, trnokopi i druge take stvari za rađu do doli odonud reke.  

            Druga galerija na kojoj Karaševci su radili je bila blizu u „Sutiski”.  To je najlepo i najdivijo mesto iz celog Prolaza. Ni stali, ni priveli, počeli su i tu da kopaju. Polagano, kako prodil dan tako i rađa se poznavala. Petar Bogšan, poznat Đurkičić, je teglil s konji štepeni iz Razdolja,  građa s kojom su podmećivali galeriju, a  Đuređ Bokšan, Petrov sin,  je pucal s dinamitam.

            Teška je bila rađa u rudniku, radnici su radili i danjom, i noćom. Prolaz je daleko od sela Karaševa otprilike 7 kilometera ako ideš Rajštajkam, pućaka kudi se ide samo ponoga. Dosta je to dlg put da se ide i vrće ponoga. S dobrom voljom, luđe što su imali tamo salaši su primali radnici kod nji. Spali su na podu u senu, jeli su kod nji, držali konji u štali i lepo se družili.

             Do u 1950. godinu radnici su stigli da skopaju galeriju dlgu od 700 metera. Tu je bil i kraj. Prikinuli su rađu stran vode. Nesu mogli da kopaju po daleko, da mogu da vade uglen, če reka Karaš jim je bila jako velika zapreka. Uglen je bil ispod vode, pa nesu mogli više da nastave. Galerija je bila jako dobri rađena, na 100 metera su napravili jedan “suitor”, visok od 50 metera, kudi da tura luft.

            U današnje vreme u Prolazu je veliki mir, čuje se samo reka kako šumi, tići kako popevaju  i vetar kako duva, a človekov turvin sve retko i retko. Teško je da se veruje če u Prolazu je bil nekiput rudnik, jer ako bismo teli sad da vidimo, u ovo naše dobo,  rudnik ili barem neke ruševine od njega je nemoguće. Godinami pesak je sve  padal i padal na njega dok ga je posvemu pokril. Jedini znak koji bi da pojavi če u Prolazu je bil neki put rudnik, je jena vagoneta, koja je tamo stala, a druge dve su ostale u galeriji, u blizini Sutiske.

            Bila su nekiput teška, ali lepa vremena. Bil je mlogo po više narod nego što je sejdan, pa onda i mlogo po više događaji, mlogo po više uspomene, koje mi, polagano, polagano otkrivamo, pa ji spomenemo.