Home arrow Hrvatska grancica arrow Obiceiuri si traditii arrow KARAŠEVSKE PALARIJE arrow Hrvatska grancica arrow Obiceiuri si traditia 
Arhiva articole Hrvatska grancica Obiceiuri si traditia

KARAŠEVSKE PALARIJE PDF Imprimare E-mail
vineri, 03 mai 2019

     Modernizam nam je, očigledno, olakšao život. Nova tehnologija, od električnih strojeva i raznih elektroničkih sprava sve do suvremenih građevinskih materijala ili mode, dovela je nas, nakon 1990. godine sve bliže zapadnoj civilizaciji.

     Da je to korisno za naš životni standard, jasno je i vidljivo, ali s druge strane, moderno je vrijeme mladima bitno oslabilo zanimanje za tradiciju. Zato će sve više običaja i tradicije nestati iz naše kulture te još brže će nestati niz tradicionalnih obrta nekada neophodni u svakdašnjem životu naših roditelja, djedova i baka.

     Među obrtima koji su osuđeni nestajanju ubraja se i ručno izrađivanje tradicionalnih karaševskih šešira („palarije“ - kako im Karaševci vele), a teta Lina Moldovan zadnja je u nizu obrtnika koja ima znanje ovog zanata.

     Teta Lina je opremila radionicu šešira u svojoj skladno uređenoj kući u Karaševu. Šesdeset i osam joj je godina, a posao sa šerima radi uzgred, tada kada dobije neku narudžbu. A narudžbe, budući da je jedina u struci, dolaze joj od ljubitelja tradicije iz svih sedam karaševskih sela.

     Zatekao sam je na radu, finisirajući prva dva od ukupno pet šešira što ih je imala dovršiti do Uskrsa. Zamolio sam ju da mi otkrije tajne svog zanata te smjesta je i rado prihvatila. Kaže da njezino znanje želi podijeliti sa svima, ali da, nažalost, nitko se neće dalje prihvatiti ovoga posla. I ona je sama počela raditi šešire dosta kasno, tek nakon što joj je muž preminuo, pa se nije više našao itko da se s tim bavi.

 dsc_0037.jpg

     Na radnom stolu, u niskoj polusvijetloj, ali dovoljno prostranoj prostoriji, stojala su dva izrezana trupca koje služe kao mjere (Kalupi) za buduće šešire. „Palarije koje radim ili su nove, kupene iz dućana ili su stare, donešene od človeka odoma – započinje teta Lina svoje predavanje, sa smirenim glasom čovjeka koji dobro zna o čemu će dalje govoriti. Na kalupi metnem platno kako da izmerim palariju kolika je za velika. Jedan kalup je mera 56 a drugi je 54, za decu. Palariju, najprvo, metnem u vodu žešku, da se nameči, pa onda ju malko iscedim. Ako je stara, onda ju uperem i posi ju rskam malko s četkicom sve dok izgleda kako treba. Posi metnem jenu farbu u vodu da kipi i mešam. Makar da je stara palarija ili da je nova, sve treba pofarbana, samo če na staru palariju mećem i po tri-četiri farbe. Farbe su ili črne ili murge. Palariju privrnem naznaniče, ju metnem u vodu s farbom i ju upirkujem s ližicom od dreva da se dobro izmeša. Posi pak ju dobro iscedim i tako uparenu ju metnem na kalup da ju nategnem i da joj podvrnem krajeve. Nakon toga ju metnem na pećku da se suši i otuda pak ju uzmem nekoliko put da ju natižem. Od kad smo to svršili lamo da prođemo da bušimo panklike koje se meću okol palarije. Su četiri forme panklike: zelena, červena, sinja i bela. Najprvo bušim zupčići na zelenoj pankliki, onda bušim model na onim drugim panklikama odazgora i posi ji sašijem na mašini jenu za drugu po ovem redu. Panklike su od naylona, nikiput je bil na meteru da se kupi, ali sad više ga ne i onda mećem koverte od pisanka. Jako teško i to naodim. Ove panklike što sam ji napravila moram da ji sašijem rukom na palariju. Mašinom samo rubim palarije po kraju. Mi trebaju neki dva dana dok svršim. Je dosta za rađu.

  

palaria.png

   I tako je protekao dan uz tetu Linu. Ugodno, veselo i jednostavno, upravo kao njezin način izrađivanja karaševskih šešira. A ugodnost, veselje i jednostavost su, inače, atributi karaševske tradicije.

Daniel Lucacela

 
< Precedent   Urmator >