Arhiva articole Hrvatska grancica Cultura

MILJA SERA PDF Imprimare E-mail
marti, 14 ianuarie 2020

„Pogleni Bože na naše slze!” i „Firescul se negociază” dvije su zbirke pjesama poznatog karaševskog autora Milje Šera iz Lupaka.

     Prvu je knjigu izdao u Zagrebu u nakladi Hrvatske matice iseljenika 1997. godine, a pjesme su napisane ljupkim karaševskim govorom Hrvata u Rumunjskoj. Druga njegova zbirka pjesama, na rumunjskom jeziku ovoga puta, objavljena je 2000. godine u nakladi Confluenţe iz Oravice. 1997. godine objavljen mu je i jedan liliput od 12 pjesama pod nazivom „Speranţa”, u izdanju županijske knjižare „Paul Iorgovici” iz Ričice.

     Ovih dana Milja Šera sprema izdanje jedne nove zbirke pjesama u nakladi Zajedništva Hrvata u Rumunjskoj, a to je meni bila savršena prilika za jedan prijatan razgovor s čovjekom otvorenoga srca i slobodnoga duha.

 dsc_0015.jpg   „Kad sam bil četvrti razred sam vedal kod nas u selu film „Helena iz Troje“ i sam došal vrišteći doma. Ta drama, ljubav između Elene i Pariza, me činila da napišem prve moje strofe. To jest dosta dlga pesmica, i sad ju imam u arhivi.

    Ja sam rasal bez nene. Svaki put kad nešto me bolelo u duši i nesam imal komu da kažem, sam pisal tu moju bolest na nekim lišćima ili na nikoj pisanki.

     Ali sam imal sreću da imam mojeg dedu, pokojnog Kračuna. On mi je celo vreme pripovedal neke pripovetke, i kada smo bili na senu, i kad smo orali. Jel on te pripovetke znal odnekudi ili i je izmislil, ne znam da kažem, ali je imal dar za pripovedanje. A u osmom razredu sam imal jednog jako dobrog profesora od vlaškog jezika, po imenu Vasiescu Cotiso. U to vreme je bil direktor u škuli u Lupaku. Bil je profesor i od istorije i je znal i grčki, i latinski, i ruski. Jedan dan, u drugim trimestereu, uzme giveć cveći iz obluka, ga metne na katedru i na tablji napiše: „Extemporal”. I nim reče: pišete sve što mislite i što znate za ovo cveće. Od svi, ja sam dobil devet, najveliku notu. Me uzel tad strani i mi kazal: večer da dođeš kod mene! Da zabiležimo če ono vreme svi profesori su sideli u selu, nesu činili navete.

     Sam ošal onu večer kod njega s mojim kolegom i pajtom, Ivanam Boškom. Prvo što sam ja sokotil je bila njegova biblioteka. Moj pajta se metnul da sigra tablje s profesoram, a ja sam si uzel jenu knjigu, sam sel u fotolij i sam pričel da četam. Sutradan me pital koju knjigu sam četal i što sam razumel iz nje. Sam mu ispripuvidal što je bilo tamo i od toli nesam imal drugu notu osim deset na vlaškim. On mi počastil i mlogo knjige, između koji bi tel da istaknem „Dicţionarul invers al limbii române” i knjigu poezije Rabindranata Tagore, Indijca koji je uzel nobelovu nagradu za literaturu u 1913. godinu.

     Kad sam svršil osmi razred sam tel da se upišem u teološki licej u Alba Iuliji, ali moj ujka, Petar Šera, koji je bil komunist, sekretar u partidu i knez u selu u to vreme, mi rekal: „...ne idi, unuče, tamo, tamo je zlo! Sam ga poslušal i sam stal da činim deveti i deseti doma, u Lupaku.

     Na 17 godine sam se angažiral kod činematografije i omak su me popravili u tehničku škulu u Bukurešt, jena forma „curs de calificare” od osam meseca. Tamo smo bili dva razreda, svega 70 diteta iz cile države, a ja sam svršil treći najbolji u državi. Posi sam vrnul natrag i sam radil kod filma. Prvi put sam bil u tehničkoj kontroli, posi su me dali kod „Culturala”, pa onda kod „Muncitoresca” i posi kod „Arte”, de je sad Blooming. Prvoga decembera 1974. godine se otvorila „Dacia” i tamo sam radil od prvog dana kakon operator s filmam od 35mm, ali i od 70 mm, koji je bil panoramičan. Posi sam pošal u katane i kad sam svršil sam se vrnul pak u radnju, ješte nike 21. godinu.

     U svo to vreme sam pisal. Najviše sam pisal na vlaški če sam imal po više reči, ali sam pisal i na karaševski. Sam čak i prevel jenu pesmicu iz vlaškog na karaševski i posi sam ju pročetal. Na karaševskom jeziku mi se inako činila, i po lepa! Jeno je ono što govoriš od maloga diteta i drugo je što naučiš.

     Omak po revoluciji, 1995. godine, misim, došal je autokar iz Hrvatske u Lupak. Luđe su teli da vide naši seli. Tu je bila jena gospođa po imenu Marija Novak, folkroristkinja po zanimanju, koja je zapitala Petra Zrinku, poštara iz sela, jel niki koj da piše nešto, koj da se bavi s kulturom. On joj odgovoril če zna i tako sam se pomenul sašnjimi kod mene u bloku, u Lupaku. Ja sam tad najviše pesmice imal na vlaškim, al sam imal i na karaševskim joj pročetal i nikoliko.

     „Lijepe su vam pjesme, gospodine Šera. Da li imate nešto objavljeno?” – me pitala. Sam joj rekal če nemam, če si imam šitu i ne živim od poezije. Me pitala možem li da napišem po više pesmice na karaševskim i da joj pustim u Zagreb, če ona la posi da me vika u Hrvatsku. Ne mi ništa rekla če ima intenciju da mi publicira pesmice.

     Ono leto sam napisal plno pesmice, sam si napravil pašaport i sam pošal u Zagreb. Sam joj dal pesmice i više nesam ništa činil dok nesu me pak vikali natrag če la da mi se štampa knjiga. Ona se bavila svem, da ispravlja tekst, da ide kod nakladnika, i da se brine če sve la da bude u redu štampanjem. Su me vikali po jedan put u Zagreb, 1997. godinu, kad se lansirala knjiga u maloj dvorani Hrvatskog narodnog kazališta. I tako je nastala ova prva moja knjiga „Pogleni Bože na naše slze!”. Da ne sam bil upoznal gospođu Mariju, može biti nikad ne bi ju publiciral.

    S mojom drugo knjigom „Firescul se negociază” je druga pripovetka.

    1978. sam upoznal jenog kolegu pesnika. Constantin Brânduşoiu mu se ime. Sidimo mi jedan dan u Ričici, poglčemo, ja mu pručetam neke moje poezije, a on me uze za ruku i mi reče da idem sašnjim u čenaklu „Semenicul”. Tamo se držalo po četvrtku sastanak. Ja sam bil jedini u ono vreme u tem čenaklu koji je pisal s rimom. U međuvremenu postane ovde presednik Ion Chichere, koj mi predložil da publiciram u našoj brošuri od čenakla dve, tri pesmice na vlaškim jeziku. Nesam tel! Ne bi znal niti sad da kažem zašto, ali to mi se činilo meni tad ispravno.

     Po manat sam upoznal u čenakli Mihaia Moldovana. On je bil presednik čenakla „Mihai Eminescu”, direktor doma kulture iz Oravice i pisal je romani. On mi četal pesmice i sve me bil na glavu da izdam knjigu. Kad god me vedal tad mi spomenul za tu knjigu i se držal za mnom dok nesam mogal više. Tako če jenu večer sam metnul ruku na telefon i sam ga zvonil da mu kažem če lam da mu donesem dve vreće pesmice što sam ji bil napisal i da si odabere on koju si la. Sam ošal kod njega u Oravicu jenu poranini, smo odabrali zajedno pesmice koje su nam bile drage i navečer sam si pošal doma. On se dalje brigal za sve. Ja sam ono vreme imal firmu i sam zaradil neki novci, tako če sam si sam financiral štampanje knjige. Me koštalo tad 800 marke. Lansiranje je bilo u Domu kulture Mihai Eminescu. Sam imal mlogo gošće, između koji i velikog pesnika Gheorghe Azapa. Je bilo jako lepo!

     Sad lam da izdam treću knjigu de lam da imam 100 pesmice na karaševski i sve toliko na vlaški. Ovej put la da mi pomogne Zajedništvo. Lam da imam i neke crteže u knjigi što ji je napravila moja unuka Kristina iz Nimačke. Pesmice na karaševskim su za svakog človeka Karaševka, za život svakog od nji, za život kojeg su ga imali nikiput. Za sad znam če knjiga je namenjena svim Karaševcima i če pogovor la da glasi ovako: „De dva brata se slože, i olovo plivati može”. To sam čul od dede Petra Žurkula iz Klokotiča.”

Nasmejana, rekla si mi u šali

Da se skobimo kod studenca k noći,

Samo če mi sreću nesmo izabrali

Naše dobo, Bog zna kad će doći.

 

Kod studenca, stigal sam prvi

Pitam se, da li si za nas odzabila?!

Priko šume, vidim kako mrak se trvi,

Jer tama celu svjetlost popila;

 

Lijem vodu u krčag, u misli vidim

Tvoje reči, kako vetar ću proći,

Na kamenku, sam u tami sidim

Ovu večer, nećeš mi više doći.

 

Svaku noć te čekam kod Turskog grada,

Reku Karaš slušam kako mirno se valja,

U tem vremenu sam velik od kralja

Samo če ti draga, nećeš mi doći nikada!

 

Svaka zvezda samo na mene viri

A ti si negdi u dalekim svemiru,

Mrak se spušća u muziki klaviru,

Jer tvoja ljubav priko šuma se širi;

 

Svaki dan greškama, sam pripadam

I čekam tvoju ljubav da me poboli,

Ne klanjam se svecu, ko me ne voli

A niti lam dušu tebi da prodam!!!

Daniel Lucacela

 
Urmator >