Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

      Lijepo Vas molim da se predstavite i ukratko ispričate svoj životni put.

     Dragana Catici, rođena 6. juli 1992., doktor u Biofiziki koji studira proteine. Sam sigurna če svi smo čuli za proteine, najpače kad nim se kaže če da jemo nešto če ima mlogo proteine ili vitamine. Alo što su ipak proteine? One su molekule u našim organizmu, kakon mali radnici što ni pomagaju svem što je važno da živimo. Na primer, sve što jemo se samelje u stomku zbog toga što tu imamo proteine koje pomognu da se jelo (ili medicine) melje na malo i da se potrvi koje de što treba u korpu. Druge proteine što imamo su antikorpi. Te ji znamo svi če su važni da ni pomognu da se borimo protiv infekcija. Drugi primer je lentila što imamo svi u oku, to je isto jena proteina koja s vremenam se promeni kod luđi koji imaju kataraktu. Ja studiram proteine s pomoću od biologije i fizike, da probam da razumem bolje kako rade i što da činimo kad naše proteine ne rade više kako treba kad se pobolimo ili ostarimo.

     Kako ste se odlučili da upišete studij upravo u Engleskoj?

     Ja od mala sve sam tela da idem u drugu državu, da vidim nešto novo i da naučim nešto novo. I tako u septembera 2010., s dva kofera, sam pošla u Angliju da studiram Biologiju na Universitetu Worcester. Tu sam imala jako lepe 3 godine! Sam mlogo naučila, i sam bila srećna s mojemi profesori. Su imali jako mlogo strpljenje sa mnom, i svaki put su mi dali šansu da probam nešto novo. To mi je bilo jako važno, če me pomoglo da se ne bojim da probam nove stvari. I u škuli sam imala kursove jako interesanti: svaki kurs je bil u laboratoru, de sat vreme je bila lekcija, polak sat pauza, i posle toga 2-3 sata praktika povezana za kurs što smo činili prije! Za mene je to bil najdobar način da naučim! Sam imala projekti s mikrobiologijom, de sam radila s bakterijema, jedan projekt de sam ja sama napravila aspirin u laboratoru, po jedan projekt de sam radila s tri vrste lišaj (kakon Božja trava) koje su mi pustili laboratori iz Amerike, iz Finlande i iz Nove Zeealande da ji studiram u škuli.

      Nakon apsolviranja fakulteta upisali ste master, a zatim doktorat. Koji je naslov teme vaše doktorske disertacije? Recite nam ukratko što ste istraživali u Vašem radu.

     Otkad sam svršila fakultet, sam se upisala na program za Master na Universitetu Bath, isto u Angliji. To je trajalo godinu dana, i je bilo jako intenzivno! Moj program za Master je bil tako strukturiran de sam imala samo 3 kursa za nedelju, a ovo drugo vreme sam trebala da budem u laboratoru da radim sama na moji projekti. Moji projekti su se bavili s metodami za detekciju od proteina koje ji nađemo kod luđi koji imaju diabet ili Alzheimer. Za to sam radila s čelkami i sam imala moju malu koloniju od gusjenica (to jest jedan črv koji živi na listu od tutuna i koji na kraju se pretvori u jedan liptur). Za nji sam se bavila svaki dan, de sam trebala da jim popravim jelo, da ji merim i da svaki dan kolektiram iz opaša jim 2-3 kapke hemolimfu (to je njina krv koja je transparentna, ne červena kakon naša). U isto vreme sam analizirala i krv od pačienti što imaju diabet i probe od mozaka od luđi koji su umrli od Alzheimera. Bilo je mlogo za rađu svaki dan, ali mi bilo jako drago i sam jako mlogo naučila. Posle mastera sam dobila ponudu da se upišem na doktorat isto tu na Universitetu Bath. U Angliji sam bila srećna če sam bila plaćena dok sam činila doktorat, to žnaci svaki mesec sam imala stipentiju. Doktorat je trajal 4 godine, i tu sam radila na jenoj proteini kojoj se ime NEMO. To jest jena proteina što ju imamo svi luđe i koja radi da ni pomogne da nim se razvije imunitet i mozak kako treba. Ako se nešto desi s NEMO, imamo probleme s imunitetam i postoje velike šanse da imamo infekcije često.

     Koliko mi je poznato, da bi netko upisao doktorski rad treba prethodno imati plodnu znanstvenu aktivnost, mora sudjelovati i referirati na znanstvenim seminarima, obavezan je publicirati znanstvene članke u stručnim časopisima, stalno studirati stručnu literaturu i biti upoznat s najnovijim otkrićima iz područja s kojim se bavi, a tek zatim dolazi do pisanja doktorskog rada i obrane teme. Koja su vaša iskustva iz tog razdoblja stalnog studiranja, pozitivna, manje pozitivna? Da li je bilo stresnih situacija i pitanja tipa čemu sve to služi?

     Doktorat je jako različit od fakulteta, de su bili celo vreme profesori da te pomognu i da ti kažu što da radiš. Doktorat znači če ti si vodiš brigu sam za tvoj projekt i na kraju treba da prezentiraš jenu knjigu de skupiš svi rezultati od svi experimenti. Ta knjiga se pusti kod dva profesora (jedan od tebe iz fakulteta, jedan obavezno iz drugog fakulteta) koji te ispituju iz sve što si radil u 4 godine. Priko toga, u vreme doktorata svaki mesec sam imala da prezentiram mojemu grupu moji rezultati, i dva put za godinu da prezentiram celomu fakultetu! Uz to sam imala i decu da učim svaki semester, svega 15 studenta u 4 godine! U isto vreme sam trebala da pišem artikoli koji se publikiraju u medicinski žurnali, celo vreme da znam što je novo u literaturi u mojem subjektu, i da prezentiram moju rađu na kongresi i konferinca. Sam imala jenu konferincu u Sevilli u Spaniji, de sam trebala da govorim za sat vreme prid svemi koji su bili tu za moju rađu na NEMO. I u publiki je bil jedan profesor, koji je dobil Nobel premiju u godini 1988. Kad sam to čula, sam bila jako stresirana: što ja možem da kažem i da naučim premianta Nobel? Ali sam znala če moram da idem na scenu i da govorim prid svemi, i sam se ganduvala če i on je bil neki put mlad, i ako baš učinim neku grešku la da me razume. Posle moje lekcije je došal kod mene da mi čestita če mu bila draga moja lekcija, i da mi kaže če kad je on studiral za njejan doktorat je upotrebljival instrumenti kakon moji! Ukupno sam bila na 14 konferince i kongresa priko cele Europe i sam bila srećna jer svaka je bila plaćena za mene! Svaki put kad kažem majki (baki) če idem na konferincu mi kaže: “Na po jenu? Pa si većem bila jedanput! Žasto moraš da ideš po jedanput da se pak gandujem za tebe?” Ali sam tako mlogo naučila na konferinca i mlogo luđe upoznala i sad možem da odem u skoro svaku državu de poznavam nekoga. Najdraga konferinca mi je bila u 2016. godinu u Hrvatskoj na brodu “Kraljica Mora”. Prvi dan smo pošli iz Splita i za 10 dana smo išli do u Zadar i Hvar, i sva mala mesta između. U ustoj godini sam imala 2 dana kurs i u Parisu, u Institutu Pasteur, de je veliki Louis Pasteur radil!

     Dugogodišnji studij u stranoj državi implicira i visoke troškove. Osim potpore obitelji, kojoj sam siguran da želite zahvaliti i ovim putem, tko je još zaslužan za podršku vašeg boravka i studiranja u Engleskoj? Da li ste, na primjer, bili stipendist neke tamošnje institucije?

     Moj examen za doktorat je trajal svega 4 sata, i moji examinatori su mi prosili da jim objasnim skoro svaki list što sam pisala i što to sve žnači. I na kraj examenu su mi pružili ruku da kažu “čestitamo, Doktor Dragana Catici!”. I u tem momentu sve štem sam se mučila za toliko godine sam razumela če ne bilo zaludu. Ne bi bila mogla nikad ništa da završim brez moji roditelji i familije, koji celo vreme su me podržavali, ne samo financiski nego su me i svaki put slušali. Ali nikad nesam se setila sama ili abandonirana, makar če sam tako daleko bila od nji. De sam stigla sam stigla s pomoćom od moje obitelji, i za to jim se zahvaljam. Isto tako, za vreme doktorata sam imala svaki mesec stipendiju, pa se i s ovem putam zahvaljam instituciji koja mi je pomogla. U isto vreme se zahvaljam i mojim prijateljima, ovem iz sela i iz fakulteta koji su svi imali brigu da ne odzabim da se veselim!

      Što činite u slobodnom vremenu? Kad idete na more, na primjer, idete li s knjigama?

     U slobodnom vremenu mi je drago da pečem kolači (nesu baš taki za dobri kakon kolači moje mame, ali ješte se učim), organiziram aktiviteti za decu na fakultetu, a jenu godinu sam bila volunter kod organizacije Oxfam. Mi je jako drago da četam knjige, prošle godine sam svršila sve knjige iz serije Harry Potter dok sam pisala doktorat, ali četam i mlogo biografije. Sad četam Paulo Coelho “Zahir” i jenu knjigu od Milana Kundere. Svaki put imam jenu knjigu sa mnom da mi se ne dosadi i da probam da evitiram da gledim stalno u telefon. Kad imam slobodno vreme idem često u muzeji u Bath, jer svi studenti mogu da idu zaludu.

     Ukoliko biste željeli nešto naglasiti, a da Vas nisam pitao, slobodno recite...

     Dok sam živela u Bath, sam bila srećna da upoznam Buzza Aldrina, drugi človik koji je bil na mesecu s Neil Armstrong, i ješte dva astronauta, Mike Massimino i Scott Kelly, koji je bil kapitan od “Stația Spațială Internațională”. Dekan od Universiteta Bath je Prince Edward, sin od kraljice Elisabeta II, kojega sam bila upoznala na čeremoniji od absolvire na Masteru.

     I, na kraju, ja sam bila jako srećna če sam imala šansu da učim što mi je drago i da si nađem moju strast i ispunjenje u mojoj rađi. Svaki dan u laboratoru je poseban dan za mene, jer svaki dan naučim ili radim nešto novo. Se nadam da svaki nađe to što mu je drago i da se ne boji da gleda svoju strast.

Ivan Dobra