Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

          Bilo je to dosta odavna, ali ipak možem kazati če ova pripovetka je istinita jer mlogo luđe iz sela su čuli za nju, nego su bili uplašeni u to vreme i nesu ju baš toliko pripovedali.

           Živela je u selu Lupak jena prijako bogata žena koju su vikali baba Ginčuljasa.  Bila je vaduva i ne imala decu. Imala je posinku i mlogo sluge, po dva, tri para volove, konji, ovce, krave i priko trideset lanca zemlje. Bila dobra u duši če je pomagala svi koji su došli da joj se mole ili da joj prose pomoć. Od svi, najmlogo je volela njejnog mladog slugu Petra, koga je jako tela da ga pomogne da se oženi, da sklopi i on njegovu familiju.

          Lep i dobar je bil tej fofli Petar. Volel je mlogo ovce i svaku zimu je zimuval s ovcami negdi deleko od sela, u Kulmi, kako mu vile tomu mestu Lupačanje.

          U jenoj godini, beše to prid Prvim bojam, pođe težak i velik sneg. Velike spine  su se učinile, pa nitko iz sela ne mogal da stigne do na Kulmu. Samo če tej Petar, sluga babe Ginčuljase, imal tamo kod kolibe sve što mu trebalo da živi, tako če i za ovce se brigal kako treba.

          Jedan dan, od kad je uredil maru, turil je u kolibu i zasnul malko. Počel on da sni če došla kod njega jena lepa defka i mu donesla komat i vodu. Ne govorila ništa, samo ga cuknula na čelo i omak nestala, kako jena zraka. Mladi Petar je pregal u spanju i se probudil. Kad se digal iz postelje tražil omak da poglne malko vodu, ali si spomenul če treba za vodu da ide na studenac. Kad da uzme krčazi, obileži če su oba plni vodom. Začuđen, počel da si spominja san i da se misli na to.

           Nakon nike dve, tri nidelje smirili su se vitrove i sneg, tako če baba Ginčuljasa popravi drugu njejnu slugu da obiđa živi li po Petar i što čini.  Jedva je stigal sluga Ivan na Kulmu, pa do kolibe de je zimoval Petar. Turi on u kolibu i nađe Petra pored ognjišta če meša za mandru i peče niko meso u tiganji. Viđe Ivan če sve je u redu sa šnjim. Popiše zajedno jenu litru rakiju, pozdraviše se, pa se vrnu sam, natrag u selo. Ništa neobično ne vedel da se događa Petru. 

          Bila je to zamašna i opasna zima. Povedaju če su u toj zimi mloge životinje divijače pocrcale po šumi.

Počelo da se smrkuje i svi njegovi gosti odoše si natrag u selo. Petar je namećal seno u jasle ovcam i turil si u kolibu da nakuri prosit, da se popravi i on da večera. U isto doba vrata na kolibi se otvoriše i, ato dođe mu ta lepa defka i poče da ga miluje i ciliva. Pomogla mu ona da zgotva večeru, ondak su jeli zajedno i posi su oba pošli na leganje.  

           Ove sluge, kad su stigli doma, baba ji omak zapitala što je i kako je Petram, a oni joj kazaše če Petar je živ i zdrav, ali, ipak nešto smeta Petru, če su našli veliku raskobolu u kolibi.

          Na nešto vreme popravi baba Ginčuljasa luđe pered Lupaci da kopaju slive i oni omak primetiše če Petar ne stigal ovcami u to mesto, pa su se začudili i poplašili. Jedan od nji omak se vrte u selo da najavi če Petar ga ne u izlazu. Onda, baba friško poteri u Kulmu Mikolu i Đurđa, dva brata i dobri njejni komšje, da vide oni što je s Petram.

          Stigli su ovi dva brata negdi knoći kod kolibe. Turiše oni unutra i, za istinu, pored ognjišta sidi Petar, a pored njega jena gospođa mlada i jako lepa. Upitaše ga koja je i otkuda je ta defka, a on im omak odgovori če je Vlajna iz Duknjače. Braća su si poglenuli jedan drugomu i pobežoše jurići u selo.

          Kad su stigli kod babe bili su jako uplašeni i probijeni od vode. Su joj ispripovedali sve što su videli, a baba Ginčuljasa poče da vrišti i da se pripeva. Začuđene žene po selu ju upitaše zašto se toliko žali, a ona, u jadu vrištanja, im kaza če Petrić njejan ima šumnjaču!

          Viknu, posi, Mateju Šumara i Petra Petrića. Oba su bili lovci i su imali valjane puške.

          -Slušajte me dobri – im reče ona – late  da idete kod mene u Kulmu da obiđete što čini Petar moj! Nego uzmite s vami i puške i natovarite ji sa srebrni zrna, če misim i sećam će na Petrića se navrzla nika prokleta šumnjača! Tako da činite, če inako i vas la da popije!

          Mateja poglete na Petra i mu kaže s polak usta če mu stra. Kad to čude, baba posegne za torbu s novcam i počasti svakomu po jedan zlatni dukat.

II.

          Duval je neki vetrić prolećni, tanan i studen, kad stižoše ovi dva lovca u Kulmu, kod kolibe. Videše oni če koš se dimi, pa puškami na ramenu turiše u kolibu. Unutra, Petar gotva u nikim zemljanim grncu, a ta defka sidi na stolku pered ognjišta. Petar je žlt u licu, ali im se nasmija i zapita zašto su došli kod njega po ovakim vetru i ovako knoći?! Mateja mu kaza če su jurili cel dan niki kurljaci, pa su svrnuli da malko odlanu i da se štogod ogreju.

          Ta defka ništa ne veli, samo prigliđe te puške, pa kad i kad se i ona nasmeje. Primeti Mateja če ona je primenjena u karaševskoj nošnji, pa ju tijo zapita otkuda je.

          -Iz Duknjače – mu odgovori ona na karaševskim jeziku.

           I kako su oni sideli kraj ognjišta, tiko jedamput prsne jena glavlja žьgam i pade na zemlju pered nji, a Petar, ovej drugi lovac, uze živo glavlju i, brez da oće, dodirnu pole defkine. Ona preže i đipi friško na noge. Lovci tad videše če ona nema nokti kakon svi luđe, nego grebenci, a priko svega po noga je imala plno ljuške, kako zmija. Svi se uplašise, samo Petar, sluga, joj potegli, smiren, pole priko noga i poče ludo da se smeje. A, ona, isto. A kad se nasmejala provirili su joj i zubi, beli i naoštreni, kakon što imaju kurljaci i jazvaci. Petar, lovac, vьs prestrašen uze glavlju i ju upudi na nju, ali ona iznenada đipi iz stolka pravo na ključanicu od vrati, a otuda pravo na staru krušku prid kolibu.

          -Matejo, – rovnu lovac Petar – daj živo pušku če la da nim oteče ova neprilika!

          Izlezli su oba puškami i počeše da pucaju u čeplje kruške, samo če ništa nesu pogodili. Iz kruške je politela priko padine de su bile slive, kako jena svetlostna zraka u javaku, pa se zagubila u bučićevu šumu...

          Pregnuti i preplašeni vrnuše natrag u kolibu. Petar, sluga, ležal je bez svesti, izvrnut pokraj postelje. Tek onda su razumeli če šumnjača mu popila krv i mu ukrala dušu.

          Što sad da mu čine? Počel Mateja da ga lupa u grudi, a Petar rove iz cile duše da se ne mane, da se ne da smrti. Do najpotragu dovedoše magarca, pa su ga ujašili na njega i pošli svi tri u selo. To vreme većem bila noć. Lovac Petar je vodil magarca za lanac, a Mateja, puškom u ruka, čuval ji od neprilike. Kad su stigli na mesto Kraj breg, poče niki jak i oštar vetar da duva. Čeplje na drvi su pričele da se lome i odšto, odšto po velika hala je padala priko nji. A negdi u valji su čuli kako vika šumnjača: „Petre..., Petre..., od mene nitko nela te rastavi!“

          Utopeni od stra, stadoše na mestu, a magarac poče da rika i da se frka. Ješte  jedan put im se pojavi ta zraka svetlosti i čuše niki železni smej u toj valji.

          Slezli su oni nekako u selo, a baba Ginčuljasa sidi prid portom, lampom i puškom u ruki.

          -Jeli ste ju ubili? – omak zapita ona.

          Mateja šumar uze palariju s glave i joj kaza:

          -Otekla nim!

          -Avajdo, Bože – reče baba – ta la da mi uzme Petrića!

          Turiše pod portom i odnesoše ga u veliku sobu. Petar, sluga, bil je već bled kakon mrtavac. Baba omak poteri nikoga za najjaku i veliku bajilicu iz sela. Žene su se metnule da ga primenjaju u novu košulju, a u to vreme stiže i majka Božina, bajilica. Ona poglete na Petra, dodirnu mu čelo pa se obrte babi Ginčuljasi i kaza niskim glasam:

          -Aj, Marijo, ovo dete popila ga šumnjača, nemam više što da mu činim! Samo da molimo Boga, da se smiluje za njegovu dušicu!

           U isto vreme, ato Mateja šumar i rovnu na sve žene če je došla neprilika u vavliju za Petra. Svi su friško izlezli nadvor da vide što je tamo, a kad ono, u vavliji se obrću tri velike i svetlosne iskre! Omak šumar uze pušku i pljusne dva patrona u te iskre, a one se poprštaše priko padine i se zagrebiše po čeplji od sliva.

          Vrnuli su se unutra u veliku sobu, a tamo Petar sidi kraj postelje i vrišti. Baba ode do njega i ga cukne na oba lica, pa mu reče žalosno:

          -Petriću, kaži babi što je s tobom!

          On joj poglenu i u jadni slza joj zaprosiše malko vodu. Kad da poglne, kapljice vode mu potekoše po bradi, sklonu glavu i pade napleći u postelju.

          -Došla je za mene, je li, babo? – pa onda zaklopi oći i uzdanu dlboko...

          Te noći je umrl Petar. Imal je samo dvadeset i jenu godinu. Nitko ne mogal da razume kaku bolečinu imal tej človik u telu ili duši. Otoli baba Ginčuljasa ne tela više da ima sluge, a skoro se razbolela i ona, pa u jenu jesen je umrla od vodenjače.

          Zato su dedu Kračuna oženili jako za vreme, dok je bil ješte jako mlad...da ga ne popije i njega nika prokleta šumnjača!

SVRŠETAK

Autor: Milja Šera

Priredio i obradio Daniel Lucacela