Home arrow Hrvatska grancica arrow LADINA KAMENITA arrow Hrvatska grancica arrow Cultura 
Arhiva articole Hrvatska grancica Cultura

LADINA KAMENITA PDF Imprimare E-mail
vineri, 02 octombrie 2020

Došla je mlada iz Karaševa u Lupak, nika lepa i poštena devka po imenu Ana.

     Udala za kovača Petra, ostarili su zajedno i učinili mlogo imanje i bogatstvo, a novcam niti su im znali broj. Samo če njoj je bil drag život jer ne zaludu su veleli starci: komu je drago veselje, tomu je draga i radnja! A na starosti majka Ana seljenka, tako su joj veleli u selu, kaže mužu Petru:

  - Hajda, človiče, da napravimo jedan dom, da ostane posle nas!

  - Sad si se našla da činiš dom? Mi imamo dom i sve što nim treba, odgovoril joj je Petar kovač, njejan muž.

     Samo če se zna, žena obrće novac i sve što je u familiji, tako če ona pogodi najstari zidari. Najdobar u to vreme beše niki rus po imenu Vladimir, koji je ostal posle boja kod nas u selu. Sam je domove radil i napravljal, od fundacije pa sve do pokrova. Umel je da govori dobri karaševski, a majka Ana seljanka baš njega pogodi da joj digne dom,

- A Petar, muž ti, zna li za ovo? pital ju je Vlado.

- Ne tebe, Vlado, to briga, la da zna i on na svoje vreme, samo ti mi kaži laš ili nelaš da se uvatiš za radnju?

     - Ano, onda znaj, kod mene reč je reč!

     Došli su narodi iz Karaševa, njejan brat Đuređ i niki varulje, pa iskopaše fundaciju, a Petar kovač je čak privatil kako je majka seljanka rekla. U hiljadu devet sto, u prvi ponedelnik iz meseca, rušnjak majstor Vladimir postavi dva kamena ploče na ćošku i poče da vika:

- Majko Ano, davaj petla!

     Ato majka Ana seljanka petlam pod rukom, lep jedan kokodan, imal je červeni pera i opaš šeren kako paun. Majstor Vlado ga metnul na kamen i s čekanam mu odbi glavu, a krv je manul da posveti fundaciju. Omak je počel moliti Boga:

   - Oče naš, koji jesi na nebesima...

     Tudi, okol te radnje, su se sigrali deca i devičke, pa glideli kako majstor moli Boga i namenjuje za zdravlje gazdam doma. Došal je i gospodin iz sela, Gerhard mu se imelo, s niki dva administranta. Posveti on fundaciju i hode u stari dom kod gazde Petra kovača i poče da mu pripoveda kratko:

     - Petriće, daj ti Bože pućeru da digneš ovej dom i da se raduješ i veseliš u njim!

     Petar gazda natoči čašice s rakijom, pruži gospodinu Gerhardu, a ministrantam dade niki bobončić i jabalke mašanke.

   - Da te čuje gospodin Bog! odgovori Petar kovač gospodinu i poglne uzdušak do dna čašu s rakijom. Gospodin ga pita:

   - A što veli za ovo tvoj sin Đurička?

   - Znaš ti deca, gospodine! On je tamo u Ričici, u fabriki radi, a sad je stigal i majstor!

     U isto vreme majka Ana seljanka se govori s majstoram, ona i oni poglću rakiju i se šamate, smeju se, ali majka Ana tiho kaza decam:

     - Idete odovda, sigrajte se indi negdi, da vi ne pribiju majstori s kamenji!

      Svi dečica se potrviše, samo Martica, komšijina devička, ostade da glidi kako Vladimir postavi pljoču kamena uz krst priko oni drugi dva što su bili na ćošku. Vladimir ne obiležil ladinu njejnu, koja ostade pod pljočom kamena, samo Đuriđ, brat majke Ane seljanke, to je obiležil i pregnut je kazal majstoru:

    - Vlado, što si učinil?

    - Ne kriv ja, i poče da se smeje.

     Majka Ana seljanka poče da vrišti i ona se posrdi na rušnjaka i mu reče: dsc_0014.jpg

    - Znaš li ti što znači ovo, Vlado? Rušnjak potuli glavu, se prikrsti i kaže:

    - Znam...

    Radili su na tem domu dok su digli i zazidali stene sobe sve do pokrova. Kad su počeli da meću grede i rozi dzvonci počeše da biju žalno i u sokaku se čul javak, vrištanje i pripevanje.

    Ato Anđelija, mama Marticina, utopena u slza i kaza majki Ani seljanki:

  - Ano, Ano, umrla mi je devička!

    Majka Ana seljanka poče i ona da vrišti i uze Anđeliju za ruku, pa turiše u sobu i upita ju:

  - Kako to, od što je boluvala?

  - Od ništa, joj reče Anđelija, nego su mi ubajale divičku, ukrali su joj dušicu. Majki Ani seljanki je tanulo nam za Marticinu ladinu i poče da se pripeva i po jako!

    Anđelija pade na kolena i poče da kle i ubijaka, uze sa stene ikonu svete Marije i ubijaka iz duše:

  - Daj Bože, ko moju devičku ubijal i umoril, do sedmog kolena devke u tom domu da se rode, ali omak da im Bog uzme dušicu, kako mojoj Martici!

    Omak Anđelija si pođe doma, a majka Ana seljanka si spomenu za njenog sina Đuričku.

    On, tu jesen, trebalo je da ima svadbu, dom se svršil, ato i svadba u tu zimu pa lepa i bogata svadba beše. A u iduću godinu, Marija, žena Đuričkina, se porodi i baš devičku je imala, imelo se joj Barbura. Bilo je krštenje i veliko veselje, samo če na tri meseca malena devička, ješte u povitku, učini Boginje. U nedelji dana, malana Barbura beše i ukopana, umrla je u povitku. Kad se to dogodilo, majka Ana seljanka si spomenula za to prokletstvo njejne komšije Anđelije, aman nikomu ne kazala za to prokletstvo.

    Imal je Đurička ješte decu, i sve beše dobro. Njegovi deca su izrasli, pa na njinim redu decu su imali, a majka Ana seljanka je umrla, njen muž isto.

    Kad je Đurička kovač oženil sina, su ošli u Vodnik, jeno selo blizu i su doveli devku mladu u dom. I ta snaja se porodi, upravo divičku je imala, kad je isplnila šest godinke umrla je devička od jeftike.

    Vica tako se teglilo to prokletstvo čak do našeg doba, od generacije do druge, dogod za unuku Anu su doveli zeta iz istog sela. Na tem broju se promenil ime famile, zet je surnul stari dom, napravil drugi dom iz novog temelja i na tej način je nestalo prokletstvo.

    Ova pripovetka je istinita!

Glidim na bregove; sve propada

I žalosti, i jedam plna mi je čaša,

Učera kod mene kod salaša

Za staru krušku obesila se nada!

 

Pobegli smo u svijet od jeda

I nevolja za malko prašinu,

Beše za nas najlepa pobeda

Če smo ošli roblje u tuđinu!

 

O, Bože, moji Karaševci bogati

To krvošno blago ugasi vam ognjišta,

Sve če na ovem svetu ostati

Jer to bogatstvo ne košta ništa!

 

U šumi vetar čeplje lomi

I sneg priko sela veje,

Nego nas isto ognjište greje

Jer Karaševci smo mi!

 

Veliki kraljevstva su propali

Teške brige su nas zarobile,

Nebrojne muke su ni probile

Ali, mi, Karaševci smo ostali!

 

Karaš reku, ko može da zastavi

Svetu veru ona nam donosi,

 Naš narod milost nikom ne prosi

Če mi smo Karaševci pravi!

Milja Šera dsc_0011.jpg

 
Urmator >

FrontPage