Home arrow Hrvatska grancica arrow Obiceiuri si traditii arrow PROSLAVA 70. GODISNJAKA I PANDEMIJA arrow Hrvatska grancica arrow Obiceiuri si traditia 
Arhiva articole Hrvatska grancica Obiceiuri si traditia

PROSLAVA 70. GODISNJAKA I PANDEMIJA PDF Imprimare E-mail
vineri, 27 noiembrie 2020

Ako za najmlogo od nas reč „pandemija“ nim je bila do sad nepoznata, od sejdan, od maloga do velikoga, od mladog do starog svi ju poznavamo.

     Skoro da nim ne prođe dan pa da ju ne čujemo ili na radiji, ba na televizoru ili kad stanemo da se turvinimo s nikem. Ta reč označava jenu bolečinu koja se proširila po cilem svetu u kratko vreme. U 2009. godini smo ješte jedan put čuli za tu reč, ali nesmo joj dali preveliku važnost. Svinjska gripa (ili H1N1) je izbila u Meksiku i živo se proširila na svi kontinenti. Na sreću se ugasila živo, a kod nas skoro da se niti ne pojavila.

     U 2020. godini nesmo više imali tu sreću. Ova godina la sigurno da nim stane svem nam u pamćenju po tem što cela naša planeta se privrnula priko glave zbog jene nove bolečine. Kad se pričulo za nju su se pozatvarale granice između država, čak i između država koje nesu imale više granice od nekoliko desetine godine. Luđe su bili zatvoreni po domov i ne im se dalo da izleznu bez maske na nosu i bez da se zna kamo idu.

 dsc_0016.jpg    Da, nesmo više imali tu sreću jer virus koj čini tu novu bolečinu je stigal i kod nas...

     Do sad nam je više bila poznata reč „epidemija“ če smo imali više puta za posal sašnjom. Smo znali če epidemija jest tad kad neka bolečina se širi jako friško u nekoj zoni ili nekom mestu okol nas, a ne malko puta smo i mi sami bili uvaćeni u žarištu te bolečine. U stražnje vreme smo imali epidemije od kožušnja (rum. pojar), ospica (rum. rujeola), varičele i druge neke zarazne bolečine, a žrtve su im bile uglavnom deca. Mlogo od ti bolečina nesu bile opasne za život, če naše telo je znalo kako da se samo izleči, a za mlogo od nji se izmislil vakčin pa su nestale.

     Sad po svetu hara neka nova bolečina, neki novi virus. Tej virus se vaće kakon čićak za svakoga, de god ga skobi. Najviše niti ne znaju če se uvatil za nji, če ne sete ništa. Drugi sete samo niku prolađotinju, ali friško im prođe. Treći, na žalost, proode kroz teške muke, a neki od nji jedva iskipitaju živi.

     U ovoj trećoj kategoriji se naode najviše luđe starije dobi.

     Zajedništvo Hrvata u Rumunjskoj je počelo od 2008 godine da slavi vršnjaci od sedamdeset godine. Svake godine, od tada počevši, su bili vikani u Karaševo svi vršnjaci te generacije koji pripadaju hrvatskoj manjini. Bilo da su iz karaševski seli, Tirola, Rekaša, Keče, Ričice ili de god oni živeli. Gozba koja se držala svake godine u njino ime, u zgradi Zajedništva, je bila svakomu mila: i vršnjacima te generacije i svem ostalim koji su tu gozbu organizirali. Jer je to malan doprinos i veliko fala iskazano posredstvom Zajedništva Hrvata, u ime svi ovi po mladi generacija: našim majkam, dedam i našoj starešini! Jeno veliko fala i priznanje za sve što su učinili za nas, što su nim usadili poštenje, veru u Boga i što su umeli da sačuvaju i da nam prenesu dobar način odgoja od naši stari preci.

     Na žalost, ova godina je imala dosta tužnu narav i kakon če niti joj ne bilo previše drago da vidi kako se drugi raduju i vesele. Valja baš za to nim je pustila i virus...

     Nikoliko dana prije datuma kad je Zajedništvo odredilo kad la da se drži proslava sedamdesetogodišnjaka, stigla je i naredba od poglavara države koja je zabranila luđam da se skuplivaju na bilo kakim veselju: bilo da je to krštenje, svadba, rođen dan, slavenje ili nika druga prilika. Poglavari nesu to učinili če su bili i oni tužni kakon ova godina, negoli če su izračunali če virus se najjako vaće kad luđe turvine izbliza jedan s drugim, ili čak kad side blizu jedan pored drugog.

     Ipak, dobra vest je bila ta če u crkvu su luđe i dalje mogli da idu.

 dsc_0049.jpg    Tako če naši veseljaci, sedamdesetogodišnjaci, su se skupili u subotu, 24. oktobera, u šest sata otplani i su pošli u crkvu iz Karaševa, da se tamo svi zajedno pomole Bogu i da mu zafale za lepe godine koje im je podaril.

     „Ova sveta misa je za svi vas koji ove godine isplnjevate 70 godine, za svi vas koji ste došli sejdan u crkvu i za svi vaši vršnjaci koji nesu mogli da dođu iz ti seli, zbog ove situacije - im se na početku mise obratil karaševski župnik Petar Rebedžila.

     Iako se želilo da se organizira vaš sastanak u Zajedništvu – nastavil je on - ovej put ne se moglo, ali, zato, u crkvi uvek la da bude sveta misa i uvek la da bude ponešto za svakoga. Zafalite Bogu, ne samo za sedamdeset godine života, negoli za sve što ste doživeli u životu! Jer i kad doživimo nešto loše u životu možemo otuda da naučimo nešto dobro, nešto korisno, da postanemo bolji luđe nego što smo bili dotad, da budemo primer jedni drugima, da ostanemo jedni uz drugi. Pogotovo vi, koji imate toliko godine za vami, toliko iskustvo životno, ne dopuštajte mladim da skrenu s puta Božijega, s puta dostojanstva! Učejte ji, ne manjevajte ji, jer najveliko bogatsvo je to što manjevate za vami, a to su vaša deca, vaši unuci. I ako ji zaista ljubite i želite da budu s vami, onda ji spremite i rabrite ji da idu s Bogam i uz Boga!

     Svake godine, ovom prilikom, kažem što je rekal jedan stari pustinjak mladima koji su bili okol njega: Zafaljujte Bogu što imate stare! Zato vim i ja želim da vam Bog dodeli sreću, život i zdravlje i strpljenje s mladima! Jer kad človik ostari ne muči se samo s mladima već se muči i sa sobom. Se muči s bolečinom, zbog toga što nemoć ga poduzima. Ali znajte da imate nekoga jakoga, imate nekoga koj vas podržava, imate nekoga koj vas vodi u većni život... a to jest Bog. Boga nesmemo da izvadimo iz ekuacije našega života, jer Bog je većnost, a većnost znači blagoslov, znači ziveti s Bogam. I to treba da iskusimo polagano u ovome svetu, kako bismo mogli doživeti većnost u nebesima.“

 financialintelligence.jpg    Nakon što se svršila sveta misa, vršnjaci su izlezli ispred crkve da se progovore malko jedan s drugim. Kako je rekal i gospodin na prediki, ove godine nesu stigli u Karaševo i ostali vršnjaci iz ti drugi seli. Iako su bili po malko ovej put, to ne im sprečilo radost što se vide i što mogu, barem tu ispred crkve da se progovore i da se prisete kako je bilo lepo nikiput u mladinji.

     Sam spomenul po gori če Zajedništvo je organiziralo prvi put ovaku proslavu u 2008. godinu. Tad su bili vikani vršnjaci narođeni u 1938. godinu. Samo godinu po manat je buknul najbrutalan boj od koliko pamti čovečanstvo. Šest čitave godine su se moreli narodi između nji, a svo to vreme su pomrli priko 70 milijuna človeka. A da ne računamo teške godine i glad što su sledile iza ovog boja...

     I sejdan je teška godina, a valja la da budu ješte teške godine posle ove, ali treba da imamo u vidu če uvik se može i gore! Ali, kako je na prediki poučil velečasni Rebedžila, možemo iz zla da izvučemo nešto dobro, da naučimo, na kraju, da budemo bolji luđe!

Daniel Lucacela

 
Urmator >

FrontPage