Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Ako govorimo za vreme kad se drže fašanjke, svaka godina ima nešto „njejno“ što ju razlikuje od ostali godina.

     U nekoj je toliko ladno nadvoru, če omak udzebneš ako malko prisidiš na mestu. U drugoj godini (lani, na primer...) bije neko slnce, da čisto ne znaš kako da se po oblečeš. Če znate kako je slnce u februaru: ili ga ne nikako ili kad ga jest...grize! Pravo nikako ne dobro! Niti kad se obuzdaš s ništem debelim, če tiki odjedanput setiš če te probila voda, pa ti dođe da se soprimeniš tu, na polovin putu. Niti kad natakneš nešto po tanko na tebe, če samo malko da se skrije slnce iza oblaka, te potrese neka zima da laš se kaješ za colu koju si manul doma.

     Pa sad si vi mislite kako je bilo „mošuljam“ iz Ravnika i Vodnika prošlu godinu na poklade! Mlogo od nji su oblečeni debelim ovčarskim kožuvima od vlne, priko koji imaju opašani dzvonci od krav, a glavu i lice imaju pokriveno svakijakim sarizanim maramami. Taki obuzdani i maskirani plaše decu putam, čupaju kiku mladim divkam i prose novac od luđi koji skobe. Ne to laka stvar kad treba da se poštuje običaj iz starinje!

     Ova godina ne bila niti topla niti ladna tornikam za poklade. Dek, dek neki oblačić je bantal sam po sinjim nebu, bez da smeta nikomu. Čak ni slncu, koji izgleda da je udzabil koj mesec je u kalendaru, pa je počel da blišti kakon proleći. Prid koji dan je pal i nešto sneg, tek toliko koliko da pobili streje na domov. Sidel je tamo na streja cel Božji dan, tako, na inat, kakon kad se ceril slncu u lice če nema ješte snagu da ga satopi.

     Ipak, ne po lepim vremenu se razlikovala ova godina i ovo pokladno dobo od ostali, nego po drugim ništem, slutnim. Vim dođe da verujete ili ne, ali 26. februara 2020., pravo na dan Pepelnice i sutradan od poklada, u našoj državi su pronašli prvog človeka s koronavirusom. Mi smo prid tem sve veleli če ta bolečina nela da ni stigne, a i tad kad ni stigla, nesmo bili svesni če tako la da nim promeni život.

     Pa, kažete vi meni, koj je tad mogal da zna če la da se pozatvaraju granice između država iz Europe, mloge od nji koje su bile otvorene čak od drugog boja naovamo! Koj je pak mogal da zna tad če la da se pozatvaraju sve škule i plno šite i če škulari i poslovači laju da budu pozatvarani po njini domov? I če mlogo naši dragi laju da pomru...

     I komu je, na kraju krajeva, moglo da prođe kroz glavu če svi mi, obični luđe, nelamo da smejemo da izleznemo odoma bez maske na licu, celu Božju godinu?

     Znam če su govorile tad žene po selu, nego nesam ji nabil ja u sukotu, če su čule mošulje če su rekli če od sutra (znači od Pepelnice naovamo!) laju da ni manu nas da plašimo bolečinu i da ju isterimo daleko, kakon što i oni plaše zimu i sve nečistoće! Su rekli i če tu godinu laju da side po strani i laju da se smiju oni od nas, kako što se mi smijemo od nji! I ješte su veleli če da jim kažemo na godinu jesmo li bili vredni da isterimo tu slutnu bolečinu, če od nji, svaki put, slutna zima i nečistoće biže na koliko vide s očimima.

   I, vica če je stiglo novo vreme poklada u 2021. godini, ali mi, luđe s maskami na licu, nesmo uplašili slutnu bolečinu. Če nesmo znali kako. Ali mošulje su znali če mi nelamo da znamo da se snađemo i celu celcatu godinu su se smijali od nas kako smo se mi sami učinili za komeđu.

    Tako če su se vrgnuli oni da nim pojave kako se to čini. U svakim našim selu (skoro!) su se skupili, su se oblekli i maskiralli kako su oni najbolje znali (neki po tradicionalno, a neki po moderno), pa su pošli da plaše zimu i nečistoće. Govore žene če su videle i neki čuđaci če idu zajedno sašnjimi. Vele če su svi bili u nekim bilem kombinezonu i če su stavljali luđe putam da im uzimaju tensunju i da im pročiste gušu s rakijom.

     Sad, vi znate če mošulje ne govore, ali se krste žene če su ji čuli kako si šapću između nji če to je bil prvi i tražnji put kad su manuli luđe da rade njijan posal!

     Što je po da se kaže, neznam, ali ja velim če ako ni iskipitaju mošulje i od ove slutne bolečine, kako ni iskipićivaju svake godine od zime, hajdate da budemo barem toliko dobri i pošteni, pa kad im dođe vreme za poklade, da im otvorimo portu, da ji primimo u obor i da im iz srca zafalimo za sve što čine i što su činili od pamtiveka za nas, luđe!

Daniel Lucacela