Uniunea Croatilor din Romania | Zajednistvo Hrvata u Rumunjskoj

Iako ih je u zadnjim godinama sve manje i manje, Šokci iz Rekaša još uvijek poštuju stare tradicije i običaje koje su naslijedili od njihovih predaka.

     U Rekašu, danas, više od dvije trećine stanovništva sačinjavaju Rumunji. Slijede ih, na velikim razmaku, Mađari, Srbi i Romi, dok su Hrvati gotovo nestali sa šarolike liste etničkih skupina što naseljavaju ovaj gradić u obližju Temišvara.

     No nije oduvijek bilo tako.

     Šokci su bili prva skupina što je naselila Rekaš, tvrde s ponosom stanovnici hrvatskog porijekla koji ovdje žive. Pretpostavlja se da su ovdje pristigli sredinom 17. stoljeća iz istočne Slavonije. Od nekadašnje brojne zajednice, koja je pri kraju 19. stoljeća zabilježila više od 1700 pripadnika, danas je ostalo samo nekoliko desetina.

     U Šokačkoj strani, na ulici Ivana Kožara, imenovana po slavnom dramskom redatelju i glumcu hrvatskog porijekla, nalazi se kuća profesorice Marice Pelić. K njoj smo pristupili upravo za Veliki Petak da otkrijemo jedan dijelić obićaja i tradicija ovdašnjih Hrvata. Ovdje su se skupile, kao što se to nekada uobičavalo, nekoliko žena, rođakinje i prijateljice iz susjedstva, kako bi zajedno pripremile uskrsne poslastice. Neodvojiva od svoje bake, Alesia, unu-ka gospođe Mare Miheţ, prisutna je na događaju, spremna pomoći svima kome zatreba da bi sve išlo glatko. Nije ni svijesna da joj je uloga veoma važna danas, jer ona predstavlja mladu generaciju rekaških Hrvata, generacija koja će preuzeti tradiciju i prenijeti je novim naraštajima.

     Pekli su se kolači, kuhala se šunka, ali i ono što je najvažnije u ovo doba, farbala su se jaja. Gospođa Stana Neidoni kaže nam da šara jaja skoro već šesdeset godina a da njezina kistića (artizanalna sprava za šaranje jaja) ima najmanje trideset godina.

     „Da mož da šaraš je jako glavno jajca da su mlačna, ni vrela ni ladna“ – objašnjava gospođa Stana pripremajući vrela skuhana jaja i vreli vosak za šaranje. „Ako su vrela, ocuri vosak i onda se flekujudu jajca. Ako su ladna onda se ocepeni vosak a ne mož da pišeš. Je jako važno da imaš jednu kecelju, boj mož da ti padne vosak i na haljine. I što je opet jako glavno, da ne zabravimo, uvek se metne malo vosak na micat prst, da probaš kako je vrelo, i ondak tek kišticom na jajce, da ti ne kapne. Priđe se uzelo vosak od košnica, ali sad više nemamo košnice i uzimamo voska od sveće. Jako je glavno da je farba voska po zatvorena, da mož da se vidi. Kad metnemo već napisano jajce u crvenu farbu, ta farba nije slobodno da bude vrela, boj mož vosak da se otopi i da ocuri. Od kad sam ja bila micka, kad su se šarala jajca uvek se strefilo da se i polupa po jedno jajce. To jajce se metnulo u crvenu farbu i ondak na dan Uskrsa se metnulo u lavor, a deca iz te porodice su se omili s otim jajcom da imadu obrazi rumeni ko crveno jajce. Ta vremena su prošla nego mi probamo da ji ne zabravimo.

     Od kolko pamtim ja, su se šarala jajca uvek za Veliki petak. Tad se računa veliki svetak i nije bilo slobodno da se posluje što god drugo osim da se šaradu jajca. Ja što šaram, ovo je nova šara. Priđe, žene su šarale druge šare. Ovo su sad šare od naši danevi, se računaju po moderne šare. Nego ja se radujem boj sam umela da naučim i mogu da nosim tradiciju i na dalje. Kad sam ja bila Alesijine vrste ja sam jako želila da šaram jajca, ali, uveliko, žene stare nisu manule deca da šaradu: boj da ne pokvaredu, boj da ne umažedu jajce. Ali moja majka je rekla: Mante defku da šara! I su me manuli, i tako sam ja naučila da šaram. Sad se radujem boj Alesia je ovde i ona želi da vidi kako se šara i hoće i da proba.“

     Sada su pošarana jaja poprimila i crvenu boju te su izložena u jednu „tepsiju“. Tu će se okretati s jedne strane na drugu, kako bi se lagano osušila, a tek na kraju se izbriše vosak s jaja s jednom vrelom krpom.

     „Za Veliki Petak, žene uvek su se skupile kod jedne komšinice i ondak tu su došli i rodovi i komšije i sve zajedno se kuvalo, se farbalo, se šaralo i ondak se sve podelilo.“ – nostalgično se sjeća Ljubica Cristescu. „Od svi koji smo ovde u Rekašu, samo mi, Šokci, smo imali običaj da šaramo jajca.“

     „Šokci su imali još jedan lijep običaj za vrijeme Uskrsa – sjeća se i profesorica Marica Pelić – ali se, nažalost, izgubio. Moja mi je teta pričala kako su za vrijeme korizme, kada nisu bili plesovi, momci i divojke išli na jedno mjesto zvano Nadol, na kraj sela Rekaš. Tamo su se igrali igrice Mariška i Obrloke. Na samom Uskrsu, poslije Svete mise te poslije ručka, momci i divojke opet su krenuli Nadol. S njima su išle i njihove mame jer je to bila dobra prilika da se vidi da li su se u međuvremenu među tim mladencima stvorile neke nove „simpatije“. Tamo se pjevalo: Paun pase, trava raste./ Pođe paun da poleti/ Tamo gore nuz primorje,/ Da obljubi paunicu./ Uzgovori paunica:/ ”Lipše mlado nego staro,/ Bolje staro nego mlado.” Mladenci su bili lije-po obućeni i nakićeni, jer je bio svetak i onda su stali glasati koja je među djevoj-kama najljepša paunica a među momcima najljepši paun. Mladenci su se, dakle, odabrali između njih. To je bila velika čast za odabrane mledence, ali i za njihove mame. Ovaj običaj je prestao između dva svjetska rata. Ja pretpostavljam da jezbog toga što je u ratu puno momaka poginulo. Sjećam se da mi je teta pripovijedala da je u tom periodu, jedno određeno vrijeme samo su djevojke išle do Nadol.“

     Gospođa Mara Miheţ, pripremila je za ovu priliku veoma ukusnu šokačku gibanicu te nam je pokazala i jelo koje će se poslužiti u šokačkim kućama odmah nakon uskrsne mise: „Mi metnemo jelo što se je na Uskrs u kotrice i nosimo na Veliku Subotu u crkvu da se posveti. Metnemo prvo jedan peškir da bude lepo, pa onda šunku, kobasice i jajca. Doma, kada stignemo sa Uskrsnuća, večeramo šunke obarene, kobasice, jajca i tormaka i crvenu cveklu. A po za to jemo našu gibanicu šokačku.”

     Šarana jaja, kolači i kobasice sprememaju se sada u košarice, no kako smo već doznali od gospođe Mare, ništa od ovoga se ne smije kušati sve do poslije uskrsne mise iza ponoći, sve dok jelo ne bude posvećeno. No, nitko kao da ne mari o tome, jer tradicija i običaji se moraju poštivati, a mi smo upravo svjedočili kako je jedan mali dijelić bogate tradicije rekaških Hrvata prenijet mladoj generaciji, a to je garancija da će se ono i očuvati u budućnosti.

Daniel Lucacela