Arhiva članaka Hrvatska grancica Nase istine

Search by tag : alegeri, parlamentare, alegeri parlamentare, carasova, Carasova


JEL MOGUCE? PDF Ispis E-mail
Monday, 12 September 2011

Jel moguće da te netko zalaže? Jel moguće da te netko ukrade? Jel moguće da te netko prevari? Jest.

3.jpg     Sve je moguće. I da te zalaže i da te ukrade i da te prevari i da te izda. Sve je moguće. Za ništa ne treba človik da se čudi. Što je bilo od kad je svet i sad je. Ništa ne novo.

     Makar če znam te stvari ne možem da se načudim, probam da razumem zašto neki luđe su dušmanasti, zašto drugi ne briga za drugi, samo uzmu i ne pitaju. Probam svom snagom mozga da razumem tu stvar i ne možem da joj nađem rešenje. Osećam se kakon jedno dete koj sidi ispred jedne for­mule od matematike, tišti mozak i ne može da joj pronađe rešenje. Mučim se s temi pitanji kakon neki ludul, če ja znam kako je bilo u Karaševu kad sam bil dete. Sećam se mojeg poko­jnog dede Jakoba Miloje koji je za mene bil model ponašanja. Človik od reči, koji ne pogazil reč, makar da se zemlja tresla. Človik od vertikale, oz­biljan, človik u kojeg si mogal da se pouzdas če nela da te izda. Ja se za taki luđe sećam, ja za taki luđe znam če su bili u Karaševu, ovo što vidim sejdan, Bože oprosti, da ne grešim dušu, da se ne rasrdite na mene što sam direktan, biće da grešim, biće da ne vidim dobri, biće da mi mozak pomućen taštinom i da sudim luđe pogrešno. Biće da ja mislim če ja sam nešto posebno i tej grej govori iz mene. Ali nešto osećam, nešto što vika iz mene kakon javak koji bi da izbukne nadvor iz mene kakon reka, koja bi da pokine vas trulez što se je nakupil godinami pored obale i koji travi sve naokol. I siguran sam če to ne samo „orgoliu” što osećam, to je glad za pravdom i istinom. To je ono što svaki normalan človik oseti kad vidi nepravdu i neistinu. To je ono kad gledis človeku u oči i uvatiš hrabrost i kažeš: „ Človeče, lažeš! Človeče, nepravedan si!”

    To me tera da uzmem plajves u ruke i napišem nekoliko retka. Če makar če vidim laž, nepravdu okol mene, ja verujem ješte, verujem če ješte jesu luđe u Karaševu kaki je bil moj deda Jakob Miloja. Njima se obraćam, njima pišem, tel bi da s njima povedem ovej razgovor, da govorimo kakon človik človeku, tel bi da čujem, makar če to ne moguće če ove reči su napisane na hartiji, tel bi da čujem odgovor na pitanje koje me muči; jesam li u pravu ili nesam, če ovo vreme u kojem živimo je vreme laži i prevare, če sve se je obrnulo naopako. Ili grešim; ja sam se toliko uvatil za nešto, kakon malo dete, ne bi da popustim, vrištim, javkam i tropkam iz noga da dobijem baš onu sigračku koju bi ja, a ne onu koju treba po pravu da dobijem.

    Poslušajte braćkote što imam da vim kažem. Znam ce biće mlogi lam da rasrdim, tel bi da govorim za nas karaševski kirvaj, znam i ja, mlogi su siti od te teme, posle onoga što se dogodilo prošle godine svakom človeku duša je plna i preplna s tom temom. Znam če jesu mlogi luđe koji celu godinu rade nadvoru, jedva čekaju da dođu doma da vide familu, da se odmore, razvesele, opuste, proturvine s pajtasi itd. Sve to znam. Znam če mlogi ne briga koja muzika sviri. Na kraju, krajeva, kad glidiš iz perspektive človeka koji bi da se opusti i odzabi za nevolje koje ima na rađi razumljivo je, ljudski je da tako bude. Drugo nešto smeta. Smeta ovo: da si daš reč če laš da poštujes dogovor i kad izlezneš nadvor da pogaziš što si rekal. Da pružis ruku človeku i da mu poglenes u oči, da mu kažes „ovo što smo dogovorili na ovoj sofri je zakon, tako la da bude”, kad izlezneš nadvor da odzabiš. Eto to se dogodilo u petak, nedelju dana prije kirvaja. Došla je delegacija iz komande u Zajedništvo da dogo-vorimo kako da činimo za kirvaj, da ne bude kako je bilo prošle godine. Da se dogovorimo da bude sve lepo i složno. I dogovorili smo se. Dogovori­li smo se da obe muzike budu na istoj sceni, na sceni ispred Zajedništva, da i jedna i druga muzika svire sve po dva sata, da ne turaju jedna priko druge, da bude lepo i veselo. Čak smo se dogovorili da nas zajedničnki dogovor metnemo na hartiju, da potpišemo svi i koj se ne drži za njega da se zna, koji je tej koji „cepa narod i čini skandal”. Ne to trajalo mlogo, čim su izlezli nadvor, neki, ne svi, ne bi da spominjem imena, i onako mržnja u selu je stigla do nepodnošljive razine, čim su izlezli nadvor zgazili su dogovor. Kad im je bile odnešena hartija da ju potpišu, prvo bilo je rečeno če luđe nesu tu, su ošli na rađu, laju da potpisu u ponedelnik, u ponedelnik više nesu teli. I eto tako bilo je izgledalo če kirvaj la da bude pak kaki je bil prošle godine. Sva sreća, pobedil je razum, kako veli prof. Radan „zlomu moraš de se kreneš nastranu”, ne vodi nikamo da se inatiš se nera­zumnim i Zajedništvo je odustalo da ovu godinu uzima muziku, da ipak bude „lepo i veselo” i da ne glede luđe na skandal. Ja sad pitam: Jel moguce da lice ne počerveni i ne pukne koža na njemu od sramote če si obećal i nesi održal reč? Jel moguće da pogleneš človeku u oči i da te ne progaclje sramota u duši, da se ne pitaš „kaki človik sam ja, bojim se da održim reč koju sam obećal”? Jel moguće da si pogleneš deci u oči i da im kažeš: „cukne vi nena, slušajte, budite pošteni , budite luđe”, jel moguće da to napraviš i da ti ne počerveni lice od sramote? Jel sve to moguce? Neznam. Neznam. Kaži mi ti dragi čitatelju koji postojiš, znam če postojiš, ti koji ješte imaš moć da proseješ istinu od laži, pravdu od nepravde. Jel to moguće? Grešim li? Govori li iz mene „orgoliu”? Ili govori iz mene ono što treba, žeđ da se kaže istina, žeđ kad vidiš nepravdu da zajavkaš kakon kurjak „človeče nepravedan si, človeče lažeš!”.
 
Iacob Domaneant

 

 
« Prethodna   Slijedeća »
[ Natrag ]

FrontPage