Kod nas, običaj fašanka je vezan za Korizmu.

            Ga držimo u tražnjem danu prid Čistom sridom, i ne samo. Počimamo čak od nidelje. Tad možeš da se maskiraš, da budeš opak, da se boje svi od tebe. Da plašiš!

            Tako če natakni neku staru ovčarsku kožu, sveži zvonci okol polovine, pokrij si lice s maskom i metni ruku na štap! Koliko si po slutan, tim bolje! Izlez, posi, nadvor, taki primenjen, če tamo te čikaju drugi kakon ti! Ako si i besan i činiš sve što ti prođe kroz glavu, luđe naokol nelaju niti malko da probaju da te stave. Čak la da im bude drago...   

            Otkuda nim dodi ovej prastari običaj i zašto ga toliko volimo?

            Ne znamo otkuda si tegli korenje, ali znamo da nesu karaševske, hrvatske. Nesu niti srpske, niti vlaške, niti nimačke, niti ciganske. Nesu ničije! Ovej običaj nema naciju, nema rasu, nema spol. A nema čak ni veru, če je poganski!

            Luđe su se jako ododavna maskirali, če su teli da istere zimu. Su verovali če nečistoća i svakijaki drugi vrajze donošivaju svaku godinu zimu na zemlju. Prid kraj zime su se priminjali kakon što se primenjivaju i naše sidašnje mušorke kako da uplaše ti vrajze, koji gospodare nad zimom, da pobegnu zimom kutot, kamo god vide s očimami. Onda proleću bi bilo po lako da stigne kod nji tamo, u njijan kraj.

            Crkva je kroz vreme imala dosta poteškoća s ovem običajam. Čak je probala da ga otkloni, da ga ne više, če ne bil kršćanski. Ali, koliko se god mučila, ne ispravila skoro ništa. Luđe su bili prijako vezani za njega i nikako nesu teli da ga se manu. Ipak, sejdan se pomirila, nekako, naša vera s ovom poganskom tradiciom. Svi znaju če pokladni tornik je tražnji dan prid Korizme, svi znaju če od sutra počimaju četrdeset dana posti. Nitko ne uzablja, dakle, če je kršćanin!

             Pod maskom može da bude i človik, i žena, i bel, i črn, i slutan, i lep, i pametan, i prost. Može bilo koj... Imaš priliku da budeš onej koj nesi, da činiš ono što nesmeš i čak da plašiš oni od koji se ti bojiš u svakdašnjem životu. Možeš bilo što...

            Ovu godinu izgleda če su zimski vrajze pobegli prid što da stignu naši mošulje i mušorke da ji uplaše. Valja su bili jako uplašeni prošlu godinu pa nesu ješte uzabili ono stra koju su tad doživeli. Kakon če su znali če pak laju da dođu mošulje i ovu godinu i nesu više teli da riskiraju, pa su pobegli.

            Kakon kad nikad ne bilo nadvoru tako toplo u februaru kako ovej tornik.

            Kod Karaševci, tradicija za poklade se najjako sačuvala u Ravniku i Vodniku. U to možeš da se uveriš ako se prošetaš za vreme poklada nideljom, ponedelnikam i tornikam po svi naši seli. Istina, svudi po ti seli laš da vidiš luđe s maskama, ali ne u takim velikim broju kako u ta dva sela. Ovde, običaj poklada se doživljava s inakim intenzitetom.

            U Vodniku, na primer, dvadeset človeka svaku godinu se stave kod nekog od nji doma, se maskiraju i pođu po selu, od doma do doma. Nikad ne turaju u neki dom ako ne jim porta široko otvorena, znak če gazda ji rado dočekuje. Tu, mošulje (kako im vele Vodničanje) su počašćeni s kafom, skovardami i rakijom. Posi pođu sokakam i plaše luđe. Kojeg god človeka uvate putam ga saćapaju, a ženam, dapače onim mladim, jim smuše kiku na glavi. Koliko kod to izgleda zastrašujuće za nekoga koji glidi na cel tej spektakl sa strane, nitko od „žrtve“ se ne srdi. Niti zbog „boja“, niti zbog isperušene kike! 

            U Ravniku jesu po više grupe ili grupice koje seju stra po sukaci. Neke od nji oprimene ovčarske kože i zvonci okol polovine, druge oprimene karaševsku nošnju, a neke treće idu s „Čerbuljkom“, to jest jena forma tapaljke napravena od dreva koja oponaša usta od koze. Čerbuljka je u korinu vlaška reč, a na karaševskom ta reč bi tela da označi kozu. Onu diviju kozu! Po tem možemo da naganjamo če tej običaj s kozom smo zajeli od naši komšije Vlasi.

         U Ravniku laš da nađeš i najveliku animaciju za vreme poklada, od svi naši sedam seli. Ipak, ovde luđe govore če nekiput su po sokaci bili mlogo po više mošulje nego što su sejdan. Oni po stari, koji su uvatili ona vremena, se žale če:„...ne više čeljad, če mladi su se potrvili po svetu. Ne više koj da čini decu!“

            Kako jest, kako ne, ja verujem če budućnost izgleda dobri za ovej ancestralni običaj fašanka. Iako ne više toliko čeljad kako nekiput, ipak jesu u tolikoj meri da vode ovu tradiciju dalje.

            A nam ne stanjeva drugo nešto nego da se opustimo i da se radujemo za sve te komeđe koje se strifljivaju po našim sokacima za vreme ovog strašnog običaja poklada!