Drago mi je kad se bližamo slavlju nekog običaja, ali najdrago mi kad ga čuvamo i slavimo. Naši stari karaševski običaji treba da budu za nas kako jeno bogatstvo, koje treba čuvano.

            Svaki put mi je bilo drago da si slušam staru majku kad mi povedala kako su naši stari, naši čukunje slavili, godinami zaredam, karaševski običaji. Sejdan, za mlogi od nas, ti stari karaševski običaji su nim ostali  samo u naši misli.

            Od toliko lepi pripovetka što sam ji čula od moje majke, jedva da jenu odaberem, pa da ju iznova spomenem. Naša pripovetka je za otkukanje, veže se za slavlje Svetoga Ðurđa, kojeg slavimo 23. aprila i koja kaže ovako...   

            Dobri odavna, ovčari i brkari iz karaševski seli su u velikim broju slavili otkukanje. Sveti Ðuređ je pastir od mare, a mi, Karaševci, smo narod koji se ododavna bavil s ovčarstvam, tako če radosno i veselo smo dočekali dan Svetoga Ðurđa, da tej običaj zajedno zapečatimo.  Tela sam da čujem pripovetku i od jenog pravog ovčara, da čujem kako je on doživel običaj otkukanja. Zato sam ošla kod dede Mikole Hacegana, kojeg u Karaševu poznavaju za Dzanjku. Bil je ovčar plne devet godine. Dosta mu je bilo to vreme da ugleda život u ovčariji, a to njegovo iskustvo mi je ispripovidal s nasmejanim srcam, a u što smo se po više upleli u turvin, tako i oči su mu se po više prosvetljivali.

            Poranini  na  Svetoga Ðurđa svaki brkar popravi svo jelo što la da nosi kod ovčara. Metne u tranjeslo ili u kotaricu kalbasicu, pa slaninu, neko jajce i čuturu s rakijom. Što ne može da  fali iz kotarice je kolač za otkukanje. To je rumen i karičast kolač, kojeg nakite s mlečam, kako da ovce imaju mlogo mleko. Posi mu metnu brnjicu, kako ovce da imaju brnje, svinduk i ješte neko prolećno cveće. Kad sve to poprave pođu zajedno ženom i dicami kod ovčara. 

             Kod struge, vesel i nasmejan ovčar čeka s nestrpljenjem da mu dođu brkari i da počmu slavlje.  Kako da bude i struga isto toliko vesela kakon što su lica brkaram i ovčaram, i nju ju nakite, kakon što su nakitili kolač, ali ovej red metnu lilič, vrbu i svakojako prolećno cveće. Dok se to radi, vreme prodi, a ovce stignu lagano iz polja, de su bile pušćene da pasu oma od poranini, otkad se razvedelo. Čim stignu ovce svaki se pomesti da si pomlze ovce, kako da mogu da otkukaju.

            Sam pitala dedu Dzanjku zašto se prvo pomlzu ovce i jedva posi se otkuka? A deda Dzanjka se nasmeje, radostan i malko začuđen če neki mlad kakon ja se raspićuje za stari običaji, pa mi odgovori: „Običaj, drago, je da se prvo sve ovce pomlzu, če stem mlekam svaki brkar si pomaže kolač, kako da ovce budu mlečne. Mleko koje se tad pomlze se metne u stružnjak, a tej stružnjak se postavi na prag od struge. I čak tad pričmu da otkukaju...“ Običaj je da žene side u strugi, a luđe izvan struge.  Žene prve kažu “kuku”, a luđe odgovore “otkuku” i na kraju svi zajedno viknu “raskuku” i skinu kolač.  Kad žene skinu po veliko parče iz kolača, znači če tu godinu laju da budu po više jagnjice, a kad, ipak, luđe zarade, se kaže če ovnove laju da budu po više. 

            „Ali, drago, – nastavi deda Dzanjka – jeno je kad ti govorim ja sad kako je da otkukaš, a sasvim drugo je kad ti sama skineš kolač. Jedino tad možeš da osetiš tu radost!“

              Otkad si svaki brkar otkuka, svi zajedno se skupe na jelo. Kad ne kišovito vreme, žene naprave da se je na travi. Prostru dlg trpeznik i nameću na njega svo jelo koje su donesle odoma, ali koje su zgotvale ovde, kod ovčara. Jelo je slatko, če se je nadvoru, na travi. Ali ne samo za to. Sve ispečene kalbasice, žmirci, mandra i čuč su zgotvani na ognjištu. Ipak, najslatko jelo je mleko s mandrom, kad se je iz kotla de se varila mandra. To je strašan specijalitet...  

            Prid jelam ovčar ima prvu reč, uzme času rakije i nameni Svetomu Ðurđu i Svetomu Vendelinu, pastiram od mare, da očuvaju svu maru od svi zla. Pa se pomole Bogu... Na kraju ručka, ovčar kaže svim brkaram da se pogode za smerljanje.

            To je drugi stari ovčarski običaj, kojega isto slave ovčari i brkari. Na smerljanje se ide, otprilike, na tri nedelje otkad se otkuka. Ovčar kaže svem brkaram što su se tej dan skupili kod njega, če la da jim najavi, nekoliko dana prije smerljanja, kad da dođu da naprave kočer. Tej  kočer se ogradi s prući visoko, kako da ne mogu jaganci da đipe priko. Svi se lepo slože s ovčaram i svaki si pođe doma.

             Otkukanje je jena od pripovetka što nekiput, jako odavna, narod je bil njejan glavni lik. A sad, u naše vreme, narod se mali, običaji se razređivaju, a i sveci se slave sve po malko...