Običaj smerljanja je sličan običaju otkukanja.

            Oba stara običaja ne mogu da se slave brez ovac. Kad su ovce su brkari, a kad su brkari su i ovčari. Smerljanje se slavi otprilike, na dve ili tri nedelje posli otkukanja.

            Po starim nauku, koliko brkara su bili na otkukanju toliko laju da budu i na smerljanju. Ni po više, ni po malko. Kako da može da se tera red običaju, na otkukanju ovčar i svi njegovi brkari se pogode kad laju da smerljaju. Čast je ozli ovčara da kaže svim ortakam: “Braćo, aida te da budemo svi složni i da se pogodimo kad lamo da smerljamo!”. I tako svi se slože i zajedno izdaberu jedan datum da smerljaju. 

            Raspitala sam se naokol za ovej stari običaj. Slušala sam po više brkari kako su oni slavili smerljanje, ali to ne bilo dosta, odlučila sam da pitam i jenog pravog ovčara. Ne mi trebalo mlogo da mislim i da iznova zamolim dedu Dzanjku da mi pruži tu pomoć. Dobrom voljom i velikom željom počme:”da ti kažem devko dedi ovako...”

            Se  bliža smerljanje. Ovčar se drži za reć što je dal na otkukanju, i preti svem brkaram s nekoliko dana prije da dođu kod njega kod struge da naprave kočer de da stave jaganci.

            I tako dan dođe, dan prođe stigne i dan smerljanja. U raninu toga dana žene zgotvaju jelo s kojim laju da idu kod ovčara. Zgotvaju rizanci od kokoške, svare nekoliko perišore, ispeku neku kalbasicu, pa zamese za pitu, za trupac od oresi i  za perku, kolač što niti jenu godinu nesu falili iz kotarice što se nosi kod ovčara. Specialitet što se je na smerljanju je jagnje ispečeno u kukni doma kod brkara.

            Dok se za svu tu rađu brinu žene, luđe pođu kod ovčara. Kako da ne idu s letnom rukom uzmu čuturu s rakijom. Kod struge ovčar nasmejan čeka da mu dođu svi ortaci popravni da smerljaju. Lepo ga pozdrave, pruže mu čuturu da poglne rakiju i se usipaju za kratko u turvin.

            Okol toga doba stignu i ovce iz polja koje su čekane od brkari da ji pomlzu. Svi brkari što su se skupili nabiju ovce za strugu i se metnu na rađu.

            Otkad svi završe mlženjam tradicija je da svaki brkar po redu metne svo mleko što je pomlzal tej dan u jedan velik stružnjak kojemu mu vele “mera”. Za pomoć im je tej stružnjak da mogu da znaju koliko mere mlekam imaju. Koj ima najmlogo mleko prvi je što ide oma od sutra dan iznova kod ovčara na mleko, a koj ima najmalko je stražnji.

            Na smerljanju se sakupi mlogo narod kod ovčara kako što neki put na kapari: i mlad, i star, i velik, i mal...

            Rađa  ide, vreme prodi, stigne svakomu brkaru odoma žena, mlada, unuci i unuke. Čim stignu, deca dobiju u jenim grnčiću mleko presno da popiju pa sigraju se, jure se, civkaju, a žene se umese i one da mere mleko. To je ta radost što u reči nemože da se opiše nego samo na smerljanju da se oseti. 

            Žene donesu  u jenoj velikoj kotarici od prući svo jelo što su doma zgotvale. Ali pošto jagnje ispečeno ne može da stane i on u tu kotaricu, ga metnu u jenu karlicu od dreva, zaviju ga s cidilam i nakite ga s liličam, kojeg devke mlade nose.

            Svaka žena donese isto jelo ali razlike su mlogo, to je pravi razlog da se pritiču. Pogliđu si jena drugoj koja ima po lepu katruncu s kojom je zavijeno jelo u kotarici, fukaju oči na jagnje kolik je za velik, kako je  ispečen, jel jednako zarumenjen, koja je zamotala najlepo kolači... 

             Kad  Bog jim na tej dan da lepo vreme, prostru nadvoru, na  travu zelenu, bel trpeznik na kojega svaka žena metne svo njejno jelo. Kolik je za dlg trpeznik toliko je za pln svakim jelam.

            Kad to sve svrše vikaju ovčara, i svi koji su na smerljanju, da dođu na jelo. U to vreme svi brkari svrše rađu. Prid ručak, ovčar s jenom čuturom s rakijom u ruki nameni Svetomu Vendelinu, pastiru od mare, svetomu slncu, svetomu mesecu, zemljici, rosici, travici i kišici, da budu za pomoć mari, da bude u miru. Pa počmu da jedu za redam rizanci, perišore, meso i na kraju kolači.

            Tradicija je da otkad svi zajedno jedu, ovčar ide od brkara do brkara da dobije neko jelo što la da si stavi kod njega kod struge. Prvi put uzme jenu vreću za meso. Svaki ortak izdabere najlepo parče mesam od jagnjeta pa da ovčaru. S drugom vrećom ide za pitu i za kolači i na kraju s dva stružnjakam za rizanci i perišore. 

            Nažalost, u današnje vreme pri, priretki su što smerljaju. Narod  što  nekiput je smerljal pravi je svedok za veliku i posebnu radost što ju setiš na smerljanju nego i za lepe uspomene koje cel život se pamte.

Maria Calina