Naši stari su se odavna bavili ovčarstvam. Bili su svi jaki i zdravi stran če ovca, proti druge mare, je bila glavni izvor zdravlja.

            Od ovce su imali čisto mleko, dobro sirenje, masnu provaru i zdravo meso. Kad se ovca ujagnji, ovčari  imaju i  jaganci, od koji, od kad po izrastu, dobiju mlado i dobro meso.

            Naši stari nesu imali samo jelo od ovce nego i vlnu i kožu, drugi izvori za bolji život. Od vlne su činili aljinu s kojom su se zavijali, kad su ji napali oštri zimski dani, tkali su ćilim, kojeg su držali samo u velikoj sobi prostrtoga na postelji. Tu “veliku sobu” je imal svaki dom. Tamo ne se turalo svaki dan, nego samo po nedelji, kad su otuda uzimali nove cole da idu u crkvu. Ali i kad se držalo neko slavenje, pak u toj sobi se slavilo.

            Mlogo cole što su se nosile u to dobo od naši čukunje su bile napravene od vlne od ovac. Žene su prele vlnu, činile su valjenjajke, turjaci, bere od klašnja za luđe, svakijaki cveteri, klebeci, kece, popruci i kanice, a kapu, kožu i lajber su napravljali od kože od ovac. Iz niti jenog doma ne falilo cidilo, koji je i on bil napraven od vlne od ovce. Imali su jako veliku brigu za svaku stvar s kojom su se mogli služiti. U cidilu su pušćali gošćam jelo od slavenja i od klanje svinj, u belem tranjeslu su nosili jelo kad su išli kod ovac ili na seno i kopanje, a šarenem tranjeslam su išli na smerljanje i otkukanje ili kad se porodi žena. Tad se išlo s pogačom kod kuma.

            Mlogi običaji što su stari Karaševci čuvali i slavili su se pleli okol ovac. Slavili su otkukanje i smerljanje, običaji što se i u sadašnje vreme slave. Treći običaj, kojeg su slavili samo ovčari, je “čašćenje ovna”.  Za ovej običaj se ne zna toliko mlogo. U mojem selu mlogo mladi su čuli za njega, ali ne znaju što se činilo u tem danu. Tako če kad dođe mesec september svi ortaci iz svi struga se dogovore koji dan da izdaberu da slave čašćenje ovna. Svaka struga je imala, otprilike, po dva ili tri ovčara. Ovej treći običaj iz godine, što ovčari slave, nema određen datum u mesecu kad da se slavi, kako što se slavi otkukanje, na primer, na Svetoga Ðurđa. Svaka struga je držala običaj krajem meseca septembra. Otkad se svi ortaci iz jene struge dogovore na koj dan laju da časte ovnove, ostane samo da svaki si kaže doma ženi, i mladi ako ju ima u domu, da poprave što znaju one če treba da se nosi kod struge.

            I tako kako vreme prođe, tako i treći običaj lagano dođe. Na kraju meseca septembra ovčari puste radosni svi ovnove što ji imaju u veliki čopor ovce. Ovnove su bili zabranjeni od ovac  pričevši od meseca augusta pa sve do kraja septembra, kako ovce da se ne jagnje.

            Poranini žene doma  rastanu rizanci, svare kokošku, naprave perišore, ispeku prompiri, učine kolač od oresi i od slatkog sirenja i na kraju metnu u lepu nakićenu čuturu presnu rakiju, iz te godine ispečenu. Kad to svo jelo je zgotvano metnu u jenu veliku kotaricu, koju žene nose tako plnu na glavi odoma pa sve do struge. Kad to jim sve popravno povikaju decu, unuci, unuke i ostali iz doma da pođu zajedno kod ovac, da slave dan ovna.

            Dok svakomu ortaku stigne čeljad i žena odoma, ovčari se popravljaju da pomlzu to malko mleko što ješte imaju ovce. Od sutra dan ovce se više ne mlzu. Kad se svi sakupe kod struge lepo se pozdrave, svaka žena traži de da postavi kotaricu s jelam, če jim bila jako zamašna. Obrću se, govore se, drago jim je če su živi i zdravi dočekali iznova da zajedno slave. Smeju se, šamate se, a deca okol nji kokoću se, vaću se jedan drugoga, idu okol ovac, kriju se jedan od drugog, i tako dečarska sigračka i luđarski smej izgleda kako da nema kraj.

             Na tej dan, vreme kakon če leti, živo dođe vreme ručka, svaki si traži mesto okol prostrtoga trpeznika na travi i čeka da ugleda baš iz svakoga jela. Prid jelo jedan od ovčari s rakijom u ruki nameni Svetomu Ðurđu, pastiru od mare, da jim sačuva svu maru što imaju od svi zla.

            Oma od sutra dan se “pocepaju” svi ortaci. Svaki ovčar odbije njejne ovce i pođe kod njega kod salaša ili tamo de ima livade. Svaki sam se zimuje do na godinu, do kad se iznova svi ortaci sklope.

            To su običaji koji ni potsećaju kad tad na naši stari.

Maria Calina