Milja Paletić i Petar Birta, dvojica ponajboljih harmonikaša koji su ostavili duboke tragove u kasnijem karaševskom folkloru, otvorili su svoja srca i otkrili tajne njihovih uspješnih muzičkih karijera.

Milja Paletić 

Pošto sam bil Karaševak, mene su zanimale karaševske igre i svirnje, sam čul i naši stari cigane kako svire i jako mi je bilo drago. Od deset godine sam počel da učim da svirim od luđi što su malko umeli, ali od dvanaest sam počel ozbiljno da svirim. Puia Ionel je bil profesor stagijarac od matematike kod nas u selu, ali je imal i fakultet od muzike, pa me je on jako mlogo učel: i note, i game. Dalje sam se usavršil sam doma, ali po manat su me pomogli i moj pokojni tast, koji je jako dobro poznaval muziku, i stari gospodin (svećenik). Za vreme komunizma ne si mogal da sviriš na svadba ili bilo de bez atestata. Tej atestat se uzimal u Bukureštu i moral si da poznavaš note i game, če inako ne se moglo.

Kad smo mi počeli armonika ne bila, cigane laftami su tad svirili karaševski i ponešto vlaški. Tad je bila jako dobra formacija ovde u Klokotiču: Kolaja. Je sviril on, sin mu, Simion, deda Jon, Floka, Rista na bronki i mlogo ješte. Iz početka ne se popivalo, se svirilo samo instrumental, „na ladno“, i se svirilo bez pojačala . Mi smo išli da svirimo u klisuru kod Srblji i otuda smo donesli srpske influence. Smo donesli, posi, i pojačalo i smo svirili po kirvajima. Tu ni je čul narod i smo išli posi po svadba, nego smo svirili najviše srpski. Kad smo mi počeli da svirimo, se svirilo karaševsko, staro karaševsko. Je bil stari danac, portanje i na mestu. Mi smo imali melodije iz Jugoslavije, koje su bile srpske, smo ji sekli kako da dođu pravo na krač. Prvu popevku smo mi uveli. „Aj never vene kraj gore zelene“ se popivala u trećem dancu. Ta je bila prva popevka što je išla na krač. Sad kad dođe neki muzikant iz Srbije sviri melodiju bez da mu briga izodi li na krač ili ne. U ansamblu iz Klokotiča sam pričel da svirim kad su se spremali „Svadbom” da idu na Cântarea României. Tad sam bil ja, Petar Birta i Ivan Kornja, što je u Ameriki. U to vreme su došli tri človeka iz Buševca kod mojeg tasta doma i se sklopila veza s Hrvatskom. Ansabl je bil popraven onda, če smo većem bili po državi, ali tad smo počeli da ga usavršavamo. Smo se podelili, mi svirači, i svaki smo učeli posebno. Ja sam držal sopran, Petar Birta alt, a Ivan Kornja je držal bas i tenor. Jako nim je pomogal tu gospodin Husztik, kod njega u župi smo vježbali. Posi smo se skupili u domu kulture i smo vježbali zajedno za Hrvatsku. Je izlezlo izvanredno lepo. Smo predstavljali naši običaji iz Klokotiča: svadbu, smerljanje, košenje žita... Smo bili osamdeset persone, i to samo iz Klokotiča.

Sad vidim mladu generaciju i mi drago če i oni probaju da nastave tradiciju ansambla. Nesu više tako mlogo kako smo bili mi nekiput, ali čine jako dobre stvari. Ovde, kod nas, su bile velike influence iz Srbije, smo imali armoniku i violinu, ali je došal velečasni Branko iz Austrije i je naučil decu kako da svire naše stare karaševske melodije na tamburice. Ja, kakon instrumentist, nesam mogal da verujem če bi tako nešto bilo moguće, ali se demonstriralo če se može.

Sad sam se poteglil od svirenja, ali vježbam s mojom unukom Milicom, ona je, mislim, nasledila moj talent. Ona sviri na dva instrumenta, na synthesizeru i tamburici, a ja ju pratim.

_{Petar Birta} 

Počel sam da svirim 1962. godine. Drugi razred sam bil kad mi je mama kupila akordeon iz Starog universala i mi ga donesla na glavi priko Košćera. Su pošli da kupe mašinu za pranje i mama je kupila akordeon. Je koštal 3100 leja, su platili tad tri meseca rate da ga isplate. Ona je znala jako lepo da popeva i se naučila da sviri i na akordeonu. Od nje sam i naučil da svirim prvi akordi, posi malko me pomogal komšija Milja Buzonić i strića Krsta Jovanić, a kad samo bili šesti razred ni pomogal profesor od muzike što je bil kod nas u škuli, Doru Puia. Ali dobri svirači kradu zanat. Muzika se krade, se uči celo vreme! Tad nesu bile radije po selu, su bili dva tri po selu što su imali radiju. Kad smo čuli neku popevku smo počeli da ju svirimo tako kako smo ju zapamtili, pa onda smo čekali ješte mesec dana da čujemo i onu drugu stranu i čak tad smo sklopili celu melodiju. Tako se tad učelo. Prvi put kad sam izlezal s akordeonam na scenu u domu kulture u Klokotiču 66. godine.To je bilo naticanje (konkurs) de su došli iz svi sedam seli karaševski, a žiri su bili profesori iz svi ti seli. Bila je plna sala i sam latil drugo mesto. Ali najlepu premiju sam dobil 69. godine, za vreme prve godine „profesionale“, kad smo bili, ja i gospodar Milja Paletić, u Casa Studenţilor u Temišvaru i smo zaradili prvo mesto u državi. Posli toga smo počeli zajedno da svirimo po kirvaji, po svadba. Prvi put smo svirili u Leskovici i tamo smo našli Tarzana, bronkaša, s kojim smo svirili mlogo godine. On je bil rudar u Moldovi novoj.

79. godinu, pamtim, je bila faza interžupanijska u Ričici i tamo su došli iz šest županija. Su bili profesionalci. Su ni čuli kako svirimo i u jednoj pauzi su došli Stanci Gelu i Ciprian Cipu da ni vikaju da svirimo u ansamblu Banatu u Timišvar. Milja ne mogal da dođe, ali ja sam bil ošal jedan mesec dana tamo. Sam si bil vikal i ženu, ali ona ne tela više da sidimo tamo.

Po revoluciji sam prekinul svirnjom i sam pošal da radim u Srbiju, a posi u Hrvatsku. Sam sidel tamo do 95. godinu, sam si kupil pojačalo, armoniku, če ovde nesi mogal da zaradiš da si kupiš nešto kako treba, i sam se vrnul doma. Sam si skupil formaciju i pak sam počel da svirim po svadba. Sad po više pomagam sina Zorana, on ima formaciju i se bavi s tem profesionalno. Ja svirim „na ladno”, idem za kumam, za mladoženjom putam, a oni svire navečer u restorantu i prid crkvom. Nekiput se išlo kod kuma tri dana i tri noći se svirilo i smo bili pet svirača, ne kako sad dvadeset.

Slaviţa Muselin i Daniel Lucacela