Ljetos smo, u Grančici br. 143, objavili članak o dvojici ponajboljih harmonikaša s karaševskih prostora. Ispripovijedali smo vam tada kako su u njihovoj mladosti, Petar Paletić i Petar Birta, naučili svirati harmoniku, kako su individualno nastupali po raznim školskim natjecanjima i poslije zajedno osnovali glazbenu formaciju. Kroz vrijeme dvojici harmonikaša pridruživali su se razni instrumentisti i pjevači koji su svojim umijećem pridonijeli slavu klokotičkom bendu i učvrstili mu vodeći položaj na zabavno folklornoj sceni, ne samo karaševskog areala, već i daleko van njega.

     Jedan od poznatih pjevača ovoga benda je Milja Kračun iz Lupaka, poznat Karaševcima i po svom obiteljskom nadimku „Miljača“. Za razliku od veterana Paletića i Birte koji se danas više bave podučavanjem mladih instrumentista, Kračun i danas čvrsto drži užeta svoje solo pjevačke karijere. S njim smo imali priliku razgovarati u studenome mjesecu, povodom akcije “Proslava sedamdesetogodišnjaka”, koju je u svome sjedištu u Karaševu organiziralo Zajedništvo Hrvata u Rumunjskoj. Ovdje ga dotična organizacija svake godine (bez izuzetaka!) poziva da proslavljenicima otpjeva, onako kako on najbolje zna, sve one stare dobre pjesme koje su se nekoć znale pjevati po svadbama ili raznim drugim veseljima.

     Kad ste otkrili če imate dar za popivanje?

     Sam bil šesti ili sedmi razred kad su došli neki iz Timišvara kod nas u škulu u Lupak da čine neku preselekciju s dicami koji znaju da popivaju. Tad su videli če umem da popevam i su me pitali: „Laš da ideš s nami u Timišvar?“. Ja sam tel jako da idem, nena moj pak me tiral da pođem, ali mama je počela da vrišti...i sam se manul pagubaš. U desetim razredu je bila neka svadba u Lupaku. Tad nesu bile stacije kakon sad, se popivalo sve na ladno. Ja sam znal neke tri popevke i sam si rekal „Ajda i ja malko da popevam!“. Sam se bojal, mi bilo stra, ali sam isteril nekako do na kraj. Tad me prvi put čul Milja Paletić, šef od formacije iz Klokotiča, i me vikal priko dve nidelje da popevam na svadbi u Klokotiču, kod nekog Bece. Ja sam mu rekal če bi da dođem ali ne znam toliko popevke. „Ništa, samo ti nauči po neku, pa lamo da se snađemo!“ – mi rekal, i ja sam se bil metnul onda da naučim druge neke dvadeset i pet popevke i tako sam prvi put popival s Paletičam u Klokotiču. Na dve nidelje je došla i neka kapara u Karaševu, kod Bajke, starog birtaša. Sam većem bil znal neke pedeset popevke i smo popivali tamo kod človeka doma, pod šuprom. Kad da izleznemo nadvor iz doma kako da se igra stari danac, a on, narod i svet, propast! Su se skupili da vide koj popeva. Nesu znali otkuda sam, su misili če je došal neki iz Srbije. Milja Paletič me brcnul tad odostraga, če vedel če sidim uplašen, i mi rekal: „Ajda, Miljačo, ne boj se, lamo da izleznemo mi iz ovoga!“. I tako sidan, tako sutra, su prošle 35 godine od kad smo zajedno popivali u istoj formaciji.

     Pamtite li koji su bili tad u formaciji?

     Pamtim jako dobri: Milja Paletić i Petar Birta (Mikul) na akordeonu, Rista s bronkom, Kornja iz Amerike na orgi i ja. Posi je kupil bajca Đuređ Čokltka staciju FBT i smo išli u sve zone države da popevamo. Najviše smo išli tudi po karaševski seli, ali smo bili i u zoni Timiš i u Olteniji, u Craiovi, u Vânju Mare, u Strehaji, i u Prunişoru. Čak i u Moldovi smo popivali u nekom selu Toflea, pored Galaţia. Sad najviše popevam u zoni Karansebeša, tamo su me celo vreme jako lepo primnuli, a i meni leže na srcu ti luđe otuda. Najdrago mi je sad u ovo večer u Karaševu. Sad mi je osma godina od kad sam vikan ovde i nikad nesam se osećal tako dobro kako ovu večer i niti nesam mogal da zamislim će može da izlezne ovako lepo bez stacije, na ladno. Atmosfera je bila strašna! Svaka čast organizatoru!

Daniel Lucacela