Mladi regrut Mateja je u birtu, pijanči i se veseli s njegovi pajtaši, pa se govore za njijan život i što ji u katana čeka. Ivan poče da popeva jenu staru i žalnu popevku:

„Pakuj majko kufer moj

i moju staru torbicu,

od sutra više nesam tvoj

idem na rusku granicu!“

    Natočise rakiju i u žalost svi ostadoše, pa čekaju Đurđa da tera dalje tu popevku. Samo če on, vrišteći, sede na stol pa im kaza:

 -Ne bojte se, braćo moja, sve ovo la da prođe uskoro!

Mateja isteri izdušak čašu rakije i poče on da popeva:

„Majko moja, mene sad odzabi,

na ruski front sutra poodim,

moje rane koj la da zastrabi

kad lam u nesreću da pogodim?!“

     Tiko se otvoriše vrata lagano i ato jena žena stara, u črnem sva zavijena. Pogliđe ona za Matejom, a on isto vreme se obrnu iz stola za njom, kakon kad je većem znal če njega traži. U to vreme Đuriđ, birtaš, đipi omak da natoči ješte piče i počme i on da popeva:

„Majko moja ne žali sina,

metni dubravnik u katanicu,

če u frontu čeka litra vina

i nećem videti rusku granicu!“

     Ta stara žena se uputi kod Mateje i žalnim glasom mu reče:

-Matejko, Matejko...ti se veseliš i žališ ovde, a tvoja Anka se udava.

Mateja pobledi i jedva stignuše do glasa da ju zapita:

-Majko Marto, pa koj to mogal da mi načini, baš sad kad poodim u katane?

-Ludul od nene joj, če je rekal če ti nemaš više da se vrneš živ iz boja.

Vrišteći, Mateja kaza majki Marti:

-Idi majko, molim te, pa kaži mojoj Anki če bi da se vidimo na padini, izbreg jablka bistranjka!

– a majka ga posluša i ode kako vetar, kakon kad nikad niti ne biše u birtu.

     Od novo se ču glas Đurđa, koj diže čašu rakije i nazdravi svem, malko i on rasrđen od što je čul od majke Marte:

-Hajdate braćo da poglnemo, če od sutra nesmo više zajedno!

Fofleji i dinari dalje piju i popevaju, od svašta se govore, ali Mateji ne fagadi više ni piće niti veselje. Ne ga više bilo briga niti drugoga da čuje, a niti da vidi. U celim birtu kakon kad je stal samo on...sam.

-Braćo, idem si doma!– tiko reče pajtašam i odjedanput se diže iz stola.

-Što te stiglo – upita ga neki – pa niti ne se smrklo nadvoru?!

Ali njegove uši ništa ne čuše, a noge kakon kad su ga same vlkle nadvor. A dok je on izodil na sokak, u birtu se poterila ješte jena popevka:

„Od sutra fofli pušku nosi,

Majko moja, što si me porodila,

Koj la tebe, Kulmo, sad da kosi,

Kad moje srce žalost probila?“

     Mateja je pošal da se skobi s njegovom dragom, a mrak jel većem da se polagano spušća priko sela. On zaljuti kračeve i uspenja po njegovoj pućaki na padinu. Kad stiže kod jablke bistranjke se zaskuti za njom i upali jenu cigaru. Kroz blagu tamu već što vedi kako se bliža jena ladina. Prepozna Anku, njegovu dragu ljubav, a srce poče da mu se trese kako ludo, a na grudi kakon če mu se metnul koznakolik kamen, če jedva je mogal da dija.

-Ankico, jesi li ti? – upita on drktaći, bojeći se u isto vreme da mu se samo samo ne pričini.

-Ja sam, Matejko!

Kad to ču se projuri živo do nje i ju uze u ruke kako jenu kaplju rose i priče svu da ju ljubi, a kroz slza ju zapitaše:

-Je li istina če se udavaš?

Ona mu poglene u oči žalosno.

-Ja sam popravila majku Martu za tebe če moj nena ubisnel sejdan. Meni Ivan ne treba, ja samo tebe volim i da znaš če lam da te čekam dok se svrši ovej grozni boj.

-Onda, Anko, ajda mi oba kod tvojega nene da mu potvrdimo našu ljubav!

-Neka, Matejko, če se zaklel mami če ima da te zakolje ako dođeš kod nas doma!

Mateja pritisne Aninu glavu na svoje grudi i po jedan put celo njejno lice saciliva. Ali Ana, uplašena, mu kaza:

-Moram da bižim doma če moj nena je besan, bi da me uda i ništa drugo! Se vidimo malko i sutra kod tebe kod salaša, laš?

-Draga moja Ankico, ali ja čekam kola iz Oravice da me uzme i neznam u koje vreme la da stigne.

-Matejko, ne boj se, dragi moj, ja sam tvoja do kraja sveta i nitko nela našu ljubav da ukopa!

Mateja joj poglenu i poče da vrišti kako malo dete. Tad mu prvi put prošlo kroz glavu če jest moguće da ju nikad više ne vidi. Utopen u slza joj odgovori:

-Eh, da ne bil ovej grozni boj... Onda stane kako ti, Anko, kažeš. Čekaj me!

     Ovo se dogodi u petak navečer, a u subotu se većem šije kod mladoženje steg. Cigane svire, stari pijanci popivaju i se vesele, a Ankin nena se govori pod portom s njegovom ženom, Marijom. Odjedanput ato i Anina pramajka Anđelija rovavči:

- Vi se veselite i se radujete a naša Anka je mrtva!

Nena i mama zamutiše...

-Što, kako, majko moja, mila?!

-Obesila se za gredu – zarove ona i poče da se pripeva i da si kine kušulju i kecu.

Svi ostadoše kako trešćeni. Cigane si saberoše lafte, cimbalu i bronku i pobeže na put.

-Petre, Petre, što sam ti ja kazala, – upita ga žena rovavči – sad si radostan, jel?

Samo če on ne imal nikaku reč što da joj odgovori, a niti luft da dija.

     Spustiše Anku i poležiše ju mrtvu na sofru. Nena joj vrišti lagano, svi slušaju njegovo vrištanje, aman svi vrište i se pripevaju.

     Kad je Mateja čul za to sve, rekal si, bude što bude, on ide kod nene joj doma da barem vidi Anku po tražnji put. Turil on u sobu de je ležala Anka, nitko mu ne reče, bež po tamo, nego svi ga manuše da stigne do nje, do sofre. Sklomi se Mateja priko nje i upravo na čelu ju cuknu, a posi na usta, a Anki poče desno oko da slzuka. Mateja izvadi maramku pa joj obriše slzu i joj zašapće rastužan na ucu:

-Zbogam, Anko moja, draga! Uskoro lamo da budemo zajedno...ništa se ne boj, Anko moja!

U sobi poče od novo pripevanje i javkanje, a Mateja izleže sam, potamnjen od bolesti i tuge. Tiko ču neki glas za njim:

- Matejko, si si udzabil maramku pered njejne glave!

Ali on to ne čul, nego i dalje krača lagano kako pijanac da se udalji od te sobe.

     Ošal je Mateja u boj. Sidel tamo na fronti skoro celu godinu, dok se svršil tej boj grozni. Od dvanajst dinara što su pošli zajedno, samo on se vrnul i po neki četiri diteta, nego iz drugi seli.

     Omak kad je stigal u selo je i pošal na Ankin grob. Klekal je prid grobam i počel da moli Boga. Poglenu na njejan krst i vas se rastuži, pa onda poglede po jedan put na ime napisano na krstu kakon kad mu ne dođe da veruje če to je ime njegove drage.

     Nebo se oblači i odjedamput kišica poče da rosi priko grobljice. Mateja vidi na krstu od bagrena nešto belano i šareno i prepoznal maramku što je on postavil u kopčeg kad je vreštal na glavi Anke. Nategnu ruku, drktaći, i ju pipnu. Mateji se duša razboli i poče da se pripeva od teškoće, kakon što su se pripevale žene za Ankom. Uze maramku i ju namesti na grudi, uzgor srca. U to vreme kiša sve po jako poče da se lje.

-Niti u grobu ne me udzabila moja Anka, - stade da govori sam na glas. Ona ode, a ja ovde sam ješte živ!

     Prođoše neki dni otoli, čak i nedelje, kad nena Matejin mu milosno kaza:

-Sutra mora da ideš s junci u Vasiljevu da ji prodaš i tiko si kupi i nešto za tebe! Biće da i upoznaš neku lepu Vlajnicu tamo.

     Sutradan, prid da se cepa zora, Mateja i po nike komšije su se našli putam i pošli na trg. Jeni su s koli, drugi ponoga, ali svaki ima neku maru da proda u tem malim varošiću. Svi su zajedno prošli priko Kulme, pa su turili u Fer, jeno selo de su bile okne za železo. Iz tog mesta nitko više ne vedal ili čul za Mateju.

     Poveda se u selu če junci su sami vrnuli kod salaša, a na lančiću bila zadenuta čista i bela maramka...

Priredio i obradio Daniel Lucacela